6. Decembar 2016

Raste broj preduzetnika u Srbiji – Najveće interesovanje za programe samozapošljavanja

U ovoj godini, koja je proglašena Godinom preduzetništva, do oktobra je otvoreno 11.000 preduzetničkih radnji više nego što je zatvoreno. Od 16 milijardi dinara koje je Vlada namenila za preduzetništvo, dodeljeno je devet i po.

Reč preduzetnica u godini preduzetništva, daleko se čula. Mnoge su bile odlučnije da se oprobaju na tržištu, ohrabrene podrškom u javnosti. U Udruženju poslovnih žena kažu da rado čekaju sledeću godinu i Zakon o mikrofinansiranju, jer su žene uglavnom vlasnice malih preduzeća. 

Sanja Popović Pantić, iz Udruženja poslovnih žena, kaže da su na opštinskom i gradskom nivou sporadično postojali programi koji su podržavali žensko preduzetništvo.

– Pre svega smatramo da je važno podržati održivost biznisa, ne toliko samo nastajanje, koliko da se u zaista teškim tržišnim uslovima postojeći biznisi održe, ako je moguće i prošire, internacionalizuju svoje poslovanje – kaže Popović Pantić.

Od 16 milijardi dinara koje je Vlada namenila u godini preduzetništva, dodelila je devet i po. Konkurisalo je više od 12.500 početnika u poslovanju, lokalnih samouprava i klastera. 

– Prema broju prijava veliko je interesovanje, a najveće je bilo za programe samozapošljavanja NSZ-a, međutim jako veliko interesovanje je bilo i za razvojne faze, koje konkretno sufinansiraju nabavku opreme – ističe pomoćnica ministra privrede za mala i srednja preduzeća Katarina Obradović Jovanović.

Kada svedu račune, preduzetnici su u proteklih jedanaest meseci bili zadovoljni brzinom izdavanja građevinskih dozvola, inspekcijskim nadzorom i e-upravom koja je poslala radnu knjižicu u zaborav, pokazala je anketa USAID-a. Najveća zamerka je što i dalje plaćaju parafiskalne namete.

– Prema onome što su rekli srpski privrednici, 82% finansiranja dolazi iz sopstvenog džepa, a čak 68% privrednika uopšte ne koristi eksterne izvore finansiranja. To ukazuje da su veoma oprezni kada je reč o širenju posla, pa samim tim i otvaranje novih radnih mesta – ukazuje direktorka USAID projekta za bolje uslove poslovanja Dragana Stanojević.

U Ministarstvu privrede najavljuju rešenja.

– Ono što nas sledeće godine očekuje jeste intenzivnija saradnja sa bankama, kako bi na tržišnim principima i korišćenjem sredstava koji postoje raspoloživi kroz programe EU ili neke druge načine finansiranja mogli da ponude bolje uslove kreditiranja – rekla je Katarina Obradović Jovanović.

Dve banke će, od naredne godine, nuditi start-ap kredite, najavljuju u resornom ministarstvu. Velika očekivanja imaju i od konkursa za sufinansiranje proizvodnih programa i nabavku opreme u kome će dodeliti i najviše novca. 

Izvor: eKapija

6. Decembar 2016

Voće sa potkopaoničkih plantaža ide u zemlje EU, SAD i Kanadu

Svetlana Miljković, uz snažnu podršku porodice, stvorila je firmu – jednu od najvećih izvoznika voća u evropske zemlje, SAD i Kanadu.

Stalno je zaposleno 48 radnika, a u sezoni otkupa uključuje se još 300 kooperanata. Sinovi, sa fakultetskim diplomama, glavni oslonac u porodičnoj firmi. Svetlana Miljković , diplomirana ekonomistkinja i danas vlasnica i direktorka preduzeća „Sweet home” iz Brusa, nedavno je dobila „Cvet uspeha za ženu zmaja”, prestižnu nagradu Udruženja poslovnih žena Srbije za Najevropskiju žensku firmu.

Firma „Sweet home” osnovana je 1997, u vreme kada su, kako ističe Svetlana Miljković za Ekonometar, plate u državnim preduzećima i u vreme velike inflacije gubile svaku vrednost i ljudi bili prisiljeni na puko preživljavanje. Rešenje za takvu, praktično bezizlaznu, situaciju naša sagovornica je pronašla u privatnom biznisu, i to u svom Brusu koji je, sa resursima koje su nudili raskošni obronci Kopaonika, videla kao značajnu šansu u oblasti voćarstva.

 – Do 1997. radila sam u Zemljoradničkoj zadruzi „Kopaonička” Brus. U želji da pokrenem privatni biznis, odlučila sam na startu da se bavim uvozom čokolade i trgovinom, pa otud i potiče naziv firme „Sweet home”. Moja odluka je bila jasna, vođena ciljem da svojoj porodici i sebi obezbedim lepšu i sigurniju budućnost – kaže naša sagovornica i nastavlja:

– Verujem da sam uspela uz snažnu podršku porodice. Počela sam da uvozim i prodajem čokoladu, međutim, taj posao je bio kratkog daha. Već 1998. donet je zakon, odnosno propis, o deponovanju sredstava Narodne banke Srbije u iznosu 50 procenata od vrednosti robe koja se uvozi. U tom trenutku nisam imala novca za ulaganje u posao koji nije baš bio siguran.

Svetlana Miljković ističe da je njen suprug, koji je takođe radio u Zemljoradničkoj zadruzi „Kopaonička” (izvesno vreme bio je i generalni direktor), odlučio da pređe u „Sweet home”, kao čovek sa ogromnim iskustvom i veliki poznavalac voća. To je bio osnovni razlog da se firma odmah preorijentiše na rad sa voćem.

Imajući u vidu bogate resurse područja koje nudi okolina Brusa sa obroncima Kopaonika i da je prava šansa u poljoprivrednoj proizvodnji, posebno u proizvodnji obojenog voća (maline, kupine, višnje) kao i činjenica da kvalitetno voće najčešće završava na tržištu Evropske unije, Svetlana Miljković i njen suprug su odlučili da to bude njihov biznis i, posle bezmalo dve decenije rada, ističe da su doneli pravu odluku.

– U početku je bilo vrlo teško, nismo imali obrtnih sredstava, nismo raspolagali sopstvenom hladnjačom. Banke su odbijale da nas prate jer nismo imali imovinu za hipoteku. Zahvaljujući poslovnim partnerima i prijateljima, koji su imali poverenja u nas na osnovu velikog iskustva koje smo stekli, mogli smo da krenemo. Neki su nam novčano pomogli, dok su nam drugi ustupali svoje hladnjače u kojima smo prerađivali i zamrzavali otkupljeno voće. Mi smo, posle prodatih proizvoda, uredno plaćali sve usluge prerađivanja i zamrzavanja voća u njihovim hladnjačama.

Tako su Svetlana Miljković i njen suprug radili sve do 2002, kada su, takođe uz pomoć prijatelja i poverilaca, odlučili da izgrade sopstvenu hladnjaču. Opremu za hladnjaču su im isporučili „Klima Smederevo” i „Brucha” Austrija, kojima su isplatili dug istog trenutka kada je izgrađena hladnjača, stavljena pod hipoteku i kada su dobili kredit od banke.

– Bila su to teška vremena sa mnogo neprospavanih noći, sa mnogo rizika i odricanja, ali polako, korak po korak, iz godine u godinu, povećavali smo obim posla i kapacitete. Istovremeno smo obezbeđivali i sve veći broj stalnih kupaca. Već 2007. godine proširili smo kapacitet hladnjače sa 300 na 600 tona, da bismo 2012. dogradili hladnjaču i proširili kapacitet na 1.100 tona – sa zadovoljstvom naglašava Svetlana.

Paralelno sa ulaganjem u hladnjaču, obrazovanjem dece i toplom preradom voća, Svetlana Miljković i njen suprug su ulagali novac u primarnu proizvodnju, u kupovinu zemljišnih površina i u podizanje plantaža malina i kupina. Trenutno imaju osam hektara zasađene maline (sorte vilamet i miker), kao i dva hektara zasađene kupine (sorte thornee). Ulaganjem u zasade želeli su dodatno da obezbede kvalitet voća za hladnjaču, ali i da motivišu kooperante za kvalitetniju primarnu proizvodnju voća.

 – Kada govorim o primarnoj proizvodnji, moram da naglasim veliki doprinos naših poljoprivrednih proizvođača kooperanata u razvoju firme, koji od početka uspešno sarađuju sa nama na bazi poverenja, poštenja i lojalnosti. Saradnja je u tome što mi otkupljene proizvode uredno isplaćujemo po tržišnim cenama, ali i u skladu sa mogućnostima avansiramo svoje kooperante u zimskom periodu za nabavku repromaterijala. Želim da naglasim i to: naša investiciona ulaganja u besplatno davanje sadnica kooperantima trajala su od 2009. do 2014. godine.

Celokupni biznis firme „Sweet home” zasniva se na krilatici: kvalitet, kvantitet, kontinuitet. Kvalitet postižu počev od saradnje sa kooperantima, temeljnom preradom voća u savremenoj hladnjači i u skla du sa evropskim standardom IFC. Kvantitet obezbeđuju zahvaljujući području na kome se nalaze i okruženju koje je veliki proizvođač višanja, malina, kupina, šljiva i paprika. Kontinuitet se obezbeđuje prodajom navedenog voća svake godine.

Zanimljiv je svakako i način na koji su Svetlana Miljković i njena firma uspeli da danas imaju čak 90 procenata proizvodnje koju „Sweet home” izvozi u inostranstvo, posebno u veliki broj evropskih zemalja, SAD i Kanadu.

– Kada smo osnivali firmu, imali smo samo viziju šta će ona jednoga dana postati. I razumljivo, vizija je bila izvoz voća. Naš izvoz je krenuo preko trgovaca. Kasnije, kada se u posao uključio stariji sin, izvoz smo obezbeđivali samostalno. Tada smo krenuli i u obilazak sajmova, kakvi se održavaju tradicionalno u Parizu i Kelnu. Danas smo među najtraženijim izvoznicima voća koje završava na tržištima Evropske unije, Švajcarske, SAD i Kanade. Naše kupce obavezno obilazimo jednom godišnje, saznajemo koliko su zadovoljni i koliko proizvoda žele da kupe u narednom periodu.

Posvećenost Svetlane Miljković i njenih saradnika vrhunskom kvalitetu proizvoda primetna je u svim delovima lanca snabdevanja – od uzgajanja voća, preko berbe i prerade, do kontrole kvaliteta i pakovanja. Sve se radi sa željom da se kupcima isporuči najkvalitetniji i najbezbedniji proizvod od voća i paprika. Zanimljiv je detalj da najredovniji kupci jednom godišnje dolaze u Brus i vrše provere u hladnjači firme „Sweet home”. Samim tim što kupuju i dalje, osim visokih standarda firme, zadovoljni su i svojim izborom i standardima koji su sigurno još veći.

Svetlana Miljković želi da naglasi i to da njena firma već sedam godina proizvodi i srpske specijalitete, pre svega pekmez i ajvar i ističe:

– Moj mlađi sin je doneo taj posao u firmu. Osim što je završio fakultet, on je bio i naš reprezentativac u skijanju. Radio je kasnije kao instruktor skijanja na Kopaoniku gde je upoznao poslovnog partnera za koga je nešto kasnije počeo da proizvodi ajvar i džemove. Upravo je taj čovek danas naš najveći kupac za prodavnice „Zlatiborski delikatesi”. Najviše ajvara plasiramo na domaće tržište, dok su određene količine namenjene našim ljudima u inostranstvu, koji u SAD, Kanadi, pa i Španiji imaju svoje maloprodajne objekte. Cilj nam je da strpljivo osvajamo i evropsko tržište i verujem da ćemo znanjem i upornošću u tome uspeti.

Izvor: Ekonometar 

Autor: Olga Vasiljević

Ponosna na sinove
– U našu porodičnu firmu je uloženo mnogo truda i rada, svakako i odricanja, ali suprug i ja smo, u isto vreme, mnogo ulagali i u obrazovanje naših sinova koji su završili fakultete i danas su aktivno uključeni u porodični biznis. Stariji sin je završio školu u Americi i on je danas glavni u komunikaciji sa inostranim kupcima. Mlađi sin je završio menadžment i u firmu je doneo novi posao. To je topla prerada, odnosno proizvodnja ajvara, džemova i slatka na tradicionalninačin – kaže Svetlana.
Obogaćena karijera
Mislim da bi moja profesionalna karijera bila siromašnija da nisam dobila ovu značajnu nagradu Udruženja poslovnih žena Srbije – „Cvet uspeha za ženu zmaja”. Ponosna sam i zahvaljujem se Privrednoj komori Kruševac i svima koji su me predložili. Nagrađena sam, ali je to i obaveza da se radom održim na tako visokoj poziciji – kaže Svetlana.
Edukacija kao obaveza
Svetlana Miljković kaže da njena firma redovno izmiruje obaveze prema državi, zakonom predviđene, ali i da ima i ozbiljnih zamerki na visinu poreza, nameta i posebno obaveze na lična primanja. – Obaveze na lična primanja su previsoke. Mi imamo 48 stalno zaposlenih radnika (od kojih su 29 žene), dok je u sezoni otkupa voća na našu firmu „naslonjeno” još najmanje 300 kooperanata. S obzirom na to da nam je jako stalo do kvaliteta naših proizvoda, posebnu pažnju posvećujemo edukaciji radnika. Zato smo angažovali ljude iz Instituta MD Projekat iz Niša, sa kojim smo sklopili dugoročni ugovor za edukaciju radnika koji su u našoj firmi plaćeni po učinku i redovno primaju zarađeno.

6. Decembar 2016

Do uspeha se ne stiže prečicom

Mina Rakićević se na čelu kompanije našla spletom okolnosti, a nedavno je dobila i nagradu u kategoriji porodičnog biznisa. Suvomesnati delikatesi pod brendom „Kosmajska” nastaju upravo u podnožju Kosmaja, u firmi „Delikos” koja, iako u kategoriji „butik proizvodnje”, ipak ostvaruje godišnji obrt od oko milion evra. Imperativ su: zdravi suvomesnati proizvodi vrhunskog kvaliteta.

Nagrada Cvet uspeha za ženu zmaja za 2016. godinu, u kategoriji porodičnog biznisa, pripala je Mini Rakićević, direktorki firme „Delikos”. Spletom životnih okolnosti ova mlada preduzetnica našla se na čelu porodične kompanije koja podno Kosmaja, u potpuno ekološkom okruženju, pravi visokokvalitetne suvomesnate delikatese pod brendom „Kosmajska”.

– Nagrada me je prilično iznenadila. Gospođa Afrodita Bajić, vlasnica AMC modne kompanije, sa kojom sam se upoznala na jednoj obuci za žensko preduzetništvo, insistirala je da konkurišem. Nisam verovala da imam mnogo šanse jer znam da ima mnogo uspešnih žena koje se prijavljuju i koje dugo imaju svoje biznise, a uz to nisam osnivač ovog posla već sam ga nasledila – ispričala je Mina Rakićević ekipi Ekonometra, kada smo je nedavno posetili na njenom radnom mestu, naglašavajući koliko ju je nagrada iznenadila.

Fabrika puna ljubavi

Priča o brendu „Kosmajska” počinje time što je Mina delikatesnu radionicu suvomesnatih proizvoda „Delikos” nasledila nakon iznenadne očeve smrti 2013. godine:

– Logično je bilo da ja preuzmem poslovanje, jer sam zajedno sa ocem delila i koncipirala ključne vrednosti naše poslovne filozofije – priča Mina.

„Delikos” je osnovan još 2005. godine, a proizvodnja je počela tek 2010. Tokom tih pet godina Minin otac, Milomir Rajšić, mašinski inženjer, lagano je projektovao i gradio pogon iz sopstvenih sredstava koJe je zarađivao na drugim poslovima. Naime, on je bio i vlasnik kompanije Term inženjering, osnovane 1991., koja se bavila projektovanjem i izgradnjom rashladnih sistema za velike firme. Srce fabrike „Delikos” na Kosmaju, a to su komore za dimljenje i zrenje, upravo su spoj njegovog znanja, iskustva i umeća.

 – Otac je bio renesansna ličnost. Nije bio motivisan novcem, smatrao je da on dolazi kao posledica rada i da ga treba pametno ulagati. Očeva prvobitna ideja bila je da napravi svojevrsni „šou rum”, da bi investitorima pokazivao kako pogon treba da izgleda. Naime, iz njegovog iskustva, investitori često nisu imali viziju kako bi proizvodni pogon trebao da izgleda i bili su skloni da, u nedostatku resursa, prave određene kompromise, što u krajnjoj instanci može uticati na efikasnost proizvodnje i samih proizvoda. Zato je otac pažljivo osmislio ovu fabriku i uložio mnogo vremena, ljubavi, sredstava. U celom tom pripremnom periodu je uživao. Verovatno se zato danas tehnolozi iz drugih firmi koji nam dolaze u posetu potpuno oduševe mnogim detaljima u pogonu – kaže Mina.

Kada je projekat završen doš lo je vreme da se u pogonu nešto i proizvodi i tako 2010. godine na tržište izlazi pet proizvoda „Delikosa” – buđola, suvi vrat, suva pršuta, pančeta, kulen.

Kasnije su dodali još tri – seoski kulen u prirodnom crevu, sremsku kobasicu i goveđi ramstek. Trenutno pripremaju još dva proizvoda i time će kompletirati ponudu, mada „Delikos”, kao mala porodična firma, konstantno traga za inovacijama i za inovativnim proizvodima.

Ukus detinjstva na trpezama

Savremeni proizvodni pogon i visokokvalitetni proizvodi su osnova „Delikosovog” poslovnog modela. Celokupnu proizvodnju je u saradnji sa njenim ocem nastavila Minina tetka Spomenka Zagorac, magistar tehnologije sa bogatim radnim iskustvom – kako u proizvodnji mesa tako i začina. Različita iskustva joj danas jako koriste.

– Želja nam je bila da na trpeze vratimo ukuse iz detinjstva. Ovakva, usko specijalizovana proizvodnja ne postoji ni u Srbiji ni u regionu. Ništa ne radimo ubrzano već onako kako tehnološki proces zahteva – kaže Spomenka Zagorac.

Tehnologija je u mesnoj industriji, prema njenim rečima, veoma napredovala. Specifičnost „Delikosa” je i tehnološki usavršeno sušenje mesa: dim se pročišćava kroz vodene filtere, a meso se dimi samo koliko da dobije zaštitu i lepu boju.

– Ostalo je posledica zrenja na određenoj temperaturi i na cirkulaciji najčistijeg vazduha podno Kosmaja. Zato naši proizvodi ne dobijaju, kao mnogi drugi, tamno bordo, već samo crvenu boju – objašnjava Spomenka Zagorac.

Mina Rakićević podseća da se ovakav vid proizvodnje zove „butik proizvodnja” i da postoji u Italiji, Švajcarskoj, Španiji. A to znači da se nroizvodi ograničen broj brendova, visokog kvaliteta. Od samog starta, kako kaže, nije planirano da bude više od deset vrsta proizvoda.

Naime, kada su počinjali proizvodnju, pokušali su da realno sagledaju svoje mogućnosti. Natržištu su već postojali brendovi koje potrošači mnogo vole, dobro pozicionirane fabrike iz stare Jugoslavije.

– Želeli smo da nađemo svoju nišu. Veliki proizvođači mogu da se bore i cenama, da ih spuštaju i podižu prema tržišnim okolnostima, ali u toj utakmici mi, kao mali proizvođači, nismo imali snage da učestvujemo. Pošto smo već odlučili da je primarni cilj kvalitet, odluka je bila da targetiramo određeni broj potrošača. Čak i do tog broja je teško stići, jer ih treba uveriti da ste zaista kvalitetni i da je kvalitet uvek isti. Zato najviše volim one potrošače koji su nakon prve kupovine postali naši redovni potrošači i danas nam kažu da se nismo promenili – kaže Mina.

Te 2010., prema njenom svedočenju, nije bilo lako probiti se na police velikih trgovaca, a prvi lanac sa kojim su napravili saradnju bio je slovenački Merkator. Danas pored Merkator grupe rade sa mnogima – Delezeom, Univereksportom, Veropulosom, Aroma marketima, Metroom – zapravo sa svim većim trgovinskim kućama ali i sa onima koji žele da imaju u ponudi vrhunski kvalitet proizvoda.

– Sigurno ima više desetina firmi koje su slične našoj, a svi žele da se nađu na policama. Zato je važno i kako se trgovcu predstavite na prvom sastanku. Za ulazak na rafove i osvajanje tržišta treba vreme i strpljenje – kaže Mina.

Stroga kontrola kvaliteta

U firmi „Delikos” kažu da nemaju ambicije da budu najveći niti to mogu, ali bi voleli da ih ljudi prepoznaju kao najkvalitetnije. HCCP sertifikat su, kako kaže Mina, imali i pre nego što je postao obavezan jer se trude da uvek idu korak napred. Uveli su i ISO 22000 za bezbednost hrane, a nedavno i FSCC 22000 za korak oštriji standard, gakođe u pogledu bezbednosti hrane. Meso koje nabavljaju strogo kontrolišu, a zbog lošeg stanja domaćeg stočnog fonda prinuđeni su da određenu količinu uvezu, ali samo meso vrhunskog kvaliteta i to iz Nemačke i Španije. Voleli bismo da svu sirovinu možemo da nabavimo na domaćem tržištu i raduje nas najava otvaranja velikih farmi i klanica, koje će omogućiti konstantno i kvalitetno snabdevanje – napominje Mina Rakićević.

Upravo je problem u tome što je u Srbiji minulih decenija desetkovan stočni fond. Spomenka Zagorac podseća da su mnoge farme i klanice zatvorene:

– Nekada su postojale farme sa po 30 000 svinja, ali je na žalost realnost sada drugačija, pa do sirovog mesa u Srbiji vrlo teško dolazimo – kaže ona.

Do novca za pola godine

Proizvodnja suvomesnatih proizvoda je skup biznis, prema svedočenju Mine Rakićević. Roba se avansno plaća, proizvodnja traje 90 dana, a zatim se naplata čeka od 90 do 120 dana.

– Na priliv prihoda se praktično čeka više od pola godine. Što više rastete sve više novca je potrebno, tako da smo se u jednom trenutku oslonili i na podršku banaka. Za naš biznis banke su imale sluha, a nije uvek lako postići da vas bankari razumeju. Srećom, uvek se u poslovnim bankama nađe neko ko razume vaš biznis i ne oslanja se samo na ono što trenutno piše u papirima, već može da sagleda značaj te proizvodnje u budućnosti – kaže Mina.

U osnovne pogone „Delikosa” za proizvodnju investirano je čak dva miliona evra. Kasnije, ulagano je samo u dodatnu opremu, a sadašnji kapacitet fabrike je 180 do 200 tona suvomesnatih proizvoda godišnje. Ove godine iskorišćenost kapaciteta će biti 50-60 odsto.

– Naravno, nije pitanje samo uposliti kapacitete što više, nego kako prodati sve proizvode. Jer, naši delikatesi nemaju preduge rokove trajanja i zato ne pravimo velike zalihe. Rukovodimo se načelom da kako poslovanje raste, tako i proizvodnja firme raste – kaže Mina i dodaje da su za poslednje tri godine udvostručili broj radnika na 32 i utrostručili proizvodnju. U prošloj godini „Delikos” je ostvario promet od milion evra.

– Svaki biznis traži vreme. Sećam se da mi je otac govorio da ako „Delikos” preživi pet godina, znači da je biznis uspeo – kaže Mina.

Naša sagovornica podseća da je vrlo važno da država ima podjednak tretman i domaćih i stranih investitora. Uz to, kad govori o poslovanju, Mina navodi da parafiskalni nameti značajno opterećuju biznis, kao i da bi bilo dobro da država i razna udruženja potrošača ulože dodatne napore na prepoznavanju kvaliteta proizvoda i promociji domaće proizvodnje.

– Pobornik sam plaćanja poreza, samo još da vidimo efekte toga – kaže Mina Rakićević.

Molekularna biologija i produkcija Mina Rakićević nije ni slutila da će se baviti preduzetništvom i to u mesnoj industriji! Završila je dva fakulteta – molekularnu biologiju i produkciju. Do 2009. radila je u marketinškim agencijama Publicis i Leo Burnet i danas ističe svoju zahvalnost tadašnjim poslodavcima: bili su izuzetno zahtevni, pa je naučila da bude vredna i da mnogo radi. Danas joj, kaže, obe njene struke pomažu: prva da shvati procese proizvodnje, a druga je u vezi sa organizacijom i novcem, što je sve neophodno za vođenje privatnog posla. Tim povodom Mina i kaže da je najveći uzrok propadanja današnjih firmi što vlasnici ne razumeju da novac iz poslovanja nije njihov nego – firmin.

– Ima vlasnika firmi koji vrlo često uzimaju više novca nego što finansijski kapacitet firme dopušta i na kraju im biznis propadne. Svi imamo apetite, ali bi cilj trebalo da bude da posao opstane, a ne da se zgrabi što više novca – kaže Mina.

Osmišljavanje budućnosti

Planovi za naredne godine su da fabriku uposle u punom kapacitetu i da određene stvari osavremene, na primer, da kupe novu liniju pakovanja.

– Sve radim postepeno, ne želim da se zalećem. Za svaki korak koji radim želim da budem potnuno sigurna da sam ga dobro uradila. Težimo da ostanemo butik proizvodnja, ne zanima nas da se bavimo preradom hiljada tona mesa – kaže Mina.

O izvozu još uvek ne razmišljaju iako su svojevremeno jedan kontingent izvezli na rusko tržište i jedna su od svega deset kompanija koje imaju tu vrstu dozvole za izvoz.

– Još uvek ima prostora na našem tržištu za plasiranje suvomesnatih proizvoda. Ne bežimo od toga da izvozimo, ali želimo da prvo postavimo stabilne temelje poslovanja na domaćem tržištu pa da izvoz dođe kao posledica – dodaje Mina i naglašava svoj utisak da naš narod i dalje voli da jede proizvod koji je proizveden u Srbiji. Volela bi da tako i ostane.

– Kada odete u bilo koju zemlju zapadne Evrope ili Rusiju srešćete potrošače koji veću pažnju poklanjaju domaćem proizvodu. Zato cilj naših, domaćih proizvođača treba da bude podizanje kvaliteta, jer onda mogu da se takmiče sa svima. Ne mislim da je izgubljena bitka sa stranim proizvođačima. Da tako mislim, zatvorila bih fabriku – kaže Mina Rakićević. Naša sagovornica dodaje da nikada nije imala uzore, ali postoje i, ljudi kojima se divi kao što su Mihajlo Pupin i Nikola Tesla. U svojoj delatnosti voli da gleda šta rade Italijani koji su, kako kaže, vrhunski stručnjaci u ovoj vrsti proizvodnje, ali, razume se, prati i konkurenciju na domaćem tržištu.

– Mnogi su uradili fantastičan posao i treba im čestitati na tome – ističe ona.

Svako ko je preduzetnik, ko je imao neku ideju i smelost da je realizuje, za Minu je „apsolutni car”.

– Istina, nisam osnovala ovaj biznis, ali sam ga nasledila i nisam ga upropastila. U preduzetništvu je važno da od onoga što smisliš ne odustaješ, čak ni kada padneš. Jer, uvek postoji način da se neka preduzetnička ideja ostvari. Važno je i da oko sebe imaš ljude koji veruju u tvoj san. Ali, u svemu tome mora mnogo da se radi, jer se do uspeha ne stiže prečicom – poručuje Mina.

Autor: Vesna Lapčić

Izvor: Ekonometar 

I direktor sklapa kutije
Kada si preduzetnik, moraš sve da radiš kako u poslu ne bi bilo zastoja, podseća Mina Rakićević:
 – Zapravo, mi smo na početku svi radili sve poslove – od sekretarskih do obrade faktura, a bila sam i vozač. Pošto sam se školovala u inostranstvu, tamo su nas naučili da moramo da znamo sve. Ne treba se stideti nijednog posla. Jednom smo spremali veliku isporuku, a nije nas bilo dovoljno i morala sam da pomognem u sklapanju kutija. To što sam direktor ne znači da ne znam da sklapam kutije – kaže Mina.
Iz preduzetničke porodice
Majka Mine Rakićević, Mirjana Rajšić, je distributer i uvoznik Kembridžovih izdanja više od 15 godina. U tržnom centru u Makedonskoj ulici u Beogradu ima svoju prodavnicu.
– Kada je tata osnivao Term inženjering svi smo mislili da se suviše kocka, jer je pre toga imao dobru poziciju u državnoj firmi. Ispostavilo se da je doneo dobru i hrabru odluku, a potom je imao I jasnu viziju kakav „Delikos” želi – kaže Mina Rakićević.
U početku je ime brenda bilo Kaza Maik (Casa Maic) zbog legende po kojoj su Rimljani, koji su nekada naseljavali prostore Kosmaja, verovali da na toj planini živi boginja proleća, ljubavi i lepote Maja. Rimljani su Kosmaj zvali kućom boginje Maje – Kaza Maik.
 – Celu platformu za brend smo napravili na toj priči – kaže Mina. I danas, ispod brenda „Kosmajska” piše – delikatesna radionica Kaza Maik.
Tetkino iskustvo
Spomenka Zagorac je radno iskustvo sticala u mnogim velikim sistemima i teško je da takve gigante upoređuje sa malim proizvođačima. Ipak, za nju prelazak u „Delikos”, u kome je već šest godina, nije bila velika promena.
– Sve zavisi od toga koliko ste sigurni u sebe. Ovo što trenutno radim u „Delikosu” je vrhunac mesne industrije. Mnogi misle da je to lako raditi, ali nije. Ono što može da se desi u većim kompanijama jeste da obim proizvodnje „proguta” čoveka. Tako i dolazi do grešaka u kontroli. Meni je sada mnogo lakše da pratim sve segmente proizvodnje i svakom budem hiljadu posto posvećena – objašnjava Spomenka koja je svojevremeno kao tehnolog radila i u pripremi mesa za proizvodnju visokokvalitetne praške šunke za američko i rusko tržište, koje su izvozila preduzeća bivše Jugoslavije.

6. Decembar 2016

Sanja Popović Pantić, predsednica UPŽ Srbije, o novom projektu koji se realizuje u saradnji sa ambasadom SAD u Srbiji

Projektom „Slobodan pristup tržištu za sve, kroz unapređenje integrisanja ženskog preduzetništva u tržišnu ekonomiju Srbije“, UPŽS nastoji da još jednom ukaže na značaj ženskog preduzetništva kao nedovoljno iskorišćenog ekonomskog resursa privrede Srbije.

Udruženje poslovnih žena Srbije (UPŽS) od 1. novembra 2016. godine realizuje projekat „Slobodan pristup tržištu za sve, kroz unapređenje integrisanja ženskog preduzetništva u tržišnu ekonomiju Srbije“, uz podršku ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji. U ovaj projekat uključen je i naš časopis Ekonometar, nastavljajući uspešnu saradnju koja je uspostavljena u realizaciji projekta „Preduzetnice pitaju“ 2013. godine. Naglašavajući značaj ovakvih projekata za dalji razvoj ženskog preduzetništva, Sanja Popović Pantić, predsednica UPŽS, kaže u intervjuu za Ekonometar da je osnovni cilj ovog projekta razvoj tržišne ekonomije kroz uključivanje ženskog preduzetništva kao nedovoljno iskorišćenog ekonomskog resursa privrede Srbije.

– Specifični ciljevi projekta su: poboljšanje poslovnog okruženja za MSP u celini sa fokusom na žensko preduzetništvo, povećanje kapaciteta ženskih preduzeća u cilju internacionalizacije poslovanja i širenja na druga tržišta, jačanje lokalnih udruženja poslovnih žena i preduzetnica van Beograda i podizanje društvene svesti o značaju ženskog preduzetništva na tržištu.

  • Koliko se na ovaj način doprinosi stvaranju bolje atmosfere za razvoj preduzetništva u Srbiji i za uspešnije poslovanje žena-preduzetnica?

– Projekat je samo okvir u koji „smeštamo“ ono što mislimo da treba da činimo kao reprezentativno udruženje preduzetnica Srbije, a to je konstruktivni pristup u kreiranju boljeg okruženja za mali i srednji biznis. Dakle, osmislili smo još pre četiri godine formu „Preduzetnice pitaju“ koja je išla u televizijskom formatu, a praćena je bila takođe i tekstovima u Ekonometru. Sada nastavljamo sa praksom u kojoj naše preduzetnice postavljaju konkretna pitanja donosiocima odluka i kreatorima politike razvoja MSP u Srbiji, a odgovore traže novinari Ekonometra. Cilj je da ukažemo na probleme i da pomognemo donosiocima odluka i kreatorima politika da bolje odrede prioritete kojim će se baviti kako bi nam svima bilo bolje, a naše okruženje postalo što više stimulativno za preduzetništvo. Praksa od ranije pokazuje da je ovaj pristup doneo određene pomake i neki su problemi otklonjeni, pa se nadamo da će u ovom novom projektnom ciklusu biti još efikasnijih rešenja.

  • Može li se ovakvim projektima uticati na institucije da usvoje neka od rešenja koje predlažu preduzetnice? Koja je neposredna korist od ovakvih projekata?

– Dosadašnja iskustva su pokazala da ovakvi projekti imaju veliki uticaj na nadležne instance. Sve aktivnosti UPŽ veoma doprinose razumevanju i rešavanju problema sa kojima se preduzetnice suočavaju. Zato ovim projektom želimo da poboljšamo poslovno okruženje za razvoj malih i srednjih preduzeća u celini, sa fokusom na žensko preduzetništvo, a istovremeno da utičemo i na rast ženskih preduzeća. Naš cilj je da se poslovanje „ženskih kompanija“ internacionalizuje i proširi na druga tržišta.

Na ovaj način, preduzetnice Srbije se pozicioniraju kao važan faktor u određivanju fokusa donosioca odluka, proces postaje transparentan, jer javnost ima mogućnost da upoređuje prezentirana rešenja. Proces je interaktivan, jer iz pitanja kojima preduzetnice zapravo saopštavaju probleme koji ih muče, nosioci politika mogu mnogo toga da saznaju i da bolje i efikasnije programiraju mere za otklanjanje problema. Upravo zbog toga, UPŽS je 2013. godine formiralo Odbor za javno zagovaranje, kako bi se što organizovanije komuniciralo sa predstavnicima vlasti i da se aktivno radi na identifikaciji, definisanju i rešavanju opštih problema sa kojima se preduzetnice i preduzetnici u Srbiji suočavaju.

  • Šta je sve planirano da se realizuje ovim projektom?

– Projekat obuhvata dve radionice u dva grada, dva B2B događaja, pokretanje inicijativa javnog zagovaranja i poboljšanje tržišnog plasmana proizvoda/usluga ženskih preduzeća kroz otvaranje onlajn kanala prodaje. Dve radionice „Tržišni svetionik” imaju za cilj da pruže znanja i informacije preduzetnicama u vezi sa njihovom internacionalizacijom poslovanja. Predviđeno je da radionice okupe do 250 preduzetnica iz 13 opština iz Zapadne, Centralne, Istočne i Južne Srbije.

Mesto održavanja radionica će biti u Valjevu (kao ključna tačka za Centralnu Srbiju u kojoj će se okupljati preduzetnice iz Zapadne, Istočne i Južne Srbije) i u Zrenjaninu kao ključne tačke za Severnu Srbiju. Projektom su obuhvaćeni svi gradovi koji imaju lokalna udruženja preduzetnica, kao što su: Vranje, Bujanovac, Niš, Loznica, Užice, Valjevo, Šabac, Čačak, Kraljevo, Zrenjanin, Subotica, Novi Sad i Bački Petrovac. Takođe, preduzetnice će imati zajedničku inicijativu zagovaranja u vidu postavljanja pitanja predstavnicima vodećih političkih partija. Povratne informacije i odgovore će objavljivati Ekonometar u redovnim mesečnim izdanjima.

  • Kakva su dosadašnja iskustva UPŽS u realizaciji sličnih projekata?

– Udruženje je 2013. godine u okviru sličnog projekta realizovalo televizijski serijal pod nazivom „Preduzetnice pitaju”, koji je emitovan na B92 info kanalu, i pokazao se kao veoma uspešan. Taj koncept TV emisije je sadržao cilj da preduzetnice, članice Udruženja poslovnih žena iz svih gradova Srbije, postavljaju pitanja koja se tiču unapređenja poslovnog ambijenta, a odgovore su davali predstavnici vodećih političkih partija u Odboru za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku parlamenta. Na ovaj način, javno su predstavljeni problemi sa kojima se preduzetnice suočavaju, kao i uvid javnosti u programe i rešenja koja treba da donose i koja kreiraju oni, koji nas predstavljaju u vlasti – ocenila je Sanja Popović Pantić u razgovoru za Ekonometar.

Autor: R. N.

Izvor:  Ekonometar

5. Decembar 2016

Raste broj preduzetnika koji pokreću sopstveni biznis

U ovoj godini, koja je proglašena godinom preduzetništva, do oktobra je otvoreno 11.000 preduzetničkih radnji više nego što je zatvoreno. Od 16 milijardi dinara koje je Vlada namenila za preduzetništvo, dodeljeno je devet i po.

Reč preduzetnica u godini preduzetništva, daleko se čula. Mnoge su bile odlučnije da se oprobaju na tržištu, ohrabrene podrškom u javnosti.

U Udruženju poslovnih žena, kažu da rado čekaju sledeću godinu i Zakon o mikrofinasiranju, jer su žene uglavnom vlasnice malih preduzeća.

Sanja Popović Pantić iz Udruženja poslovnih žena kaže da su na opštinskom i gradskom nivou sporadično postojali programi koji su podržavali žensko preduzetništvo.

„Pre svega smatramo da je važno podržati održivost biznisa, ne toliko samo nastajanje, koliko da se u zaista teškim tržišnim uslovima postojeći biznisi održe, ako je moguće i prošire, internacionalizuju svoje poslovanje”, kaže Popović Pantićeva.

Od 16 milijardi dinara koje je Vlada namenila u godini preduzetništva, dodelila je devet i po. Konkurisalo je više od dvanaest i po hiljada početnika u poslovanju, lokalnih samouprava i klastera.

„Prema broju prijava veliko je interesovanje, a najveće je bilo za programe samozapošljavanja NSZa, međutim jako veliko interesovanje je bilo i za razvojne faze, koje konkretno sufinansiraju nabavku opreme”, ističe pomoćnica ministra privrede za mala i srednja preduzeća Katarina Obradović Jovanović. Kada svedu račune, preduzetnici su u proteklih jedanaest meseci bili zadovoljni brzinom izdavanja građevinskih dozvola, inspekcijskim nadzorom i eupravom koja je poslala radnu knjižicu u zaborav, pokazala je anketa USAIDa.

Najveća zamerka je što i dalje plaćaju parafiskalne namete.

„Prema onome što su rekli srpski privrednici, 82 odsto finansiranja dolazi iz sopstvenog džepa, a čak 68 odsto privrednika uopšte ne koristi eksterne izvore finansiranja. To ukazuje da su veoma oprezni kada je reč o širenju posla, pa samim tim i otvaranje novih radnih mesta”, ukazuje direktorka USAID projekta za bolje uslove poslovanja Dragana Stanojević.  U Ministarstvu privrede najavljuju rešenja.

„Ono što nas sledeće godine očekuje jeste intenzivnija saradnja sa bankama, kako bi na tržišnim principima i korišćenjem sredstava koji postoje raspoloživi kroz programe EU ili neke druge načine finansiranja mogli da ponude bolje uslove kreditiranja”, rekla je Katarina Obradović Jovanović. Dve banke će, od naredne godine, nuditi startap kredite, najavljuju u resornom ministarstvu. Velika očekivanja imaju i od konkursa za sufinanasiranje proizvodnih programa i nabavku opreme u kome će dodeliti i najviše novca.

Izvor: RTS