16. Januar 2016

Dovela je svet na Goliju

Milijana Šekler (64) oživelaje svoje Rudno na Goliji! U njeno etno-domaćinstvo „Šekler” dolaze gosti iz Francuske, Rusije, sa Novog Zelanda, iz Južne Koreje…

U mom domaćinstvu ja sam i direktor, i čistačica, i turistički vodič, počinje svoju priču Milijana. U selu Rudno, na visoravni izmedu Radočela i Golije, nebu pod oblake, tamo gde vreme kao da je stalo, ona sa suprugom, dva sina i njihovim porodicama vodi restoran „Beli bagrem” i etno-domaćinstvo „Sekler”.

Milijana je rođena u obližnjem zaseoku Kamenska, gde je završila osnovnu školu.
– Onda mojoj mami neke žene kažu: „Nisi valjda luda da daš dete od kuće, ženska se deca ne odvajaju od kuće.” I tako ja ostanem, a dva brata odu dalje u školu – seća se.

Kad je imala 18 godina, upoznala je Bogoljuba (65). Igrala je u folkloru, a on je, po visini, zapao da igra do nje. Ubrzo se rodila ljubav. Od 1969. žive u razumevanju i slozi, a tako su vaspitavali i sinove Borisa (40) i Dragoljuba (36). Njih je odmalena naučila da operu sudove, da počiste, kasnije i da skuvaju kao ona.

Priseća se kako je izgledao njen put do onoga što ima danas – dever i muž na poslu, a ona u polju i oko kuće. Bilo joj je žao starog svekra, pa je kosila, žela, sekla drva. Išla je i u nadnicu, tkala, štrikala odelca za decu.
– Bogoljub je video da su to za mene mnogo teški poslovi i onda me je 1990. nagovorio da otvorimo restoran. Ja sam htela prodavnicu, a on kafanu. Kaže: „Ženo luda, gde se pije i jede, to ne propada.” I tako smo počeli.

UGOSTILA SAM TOLSTOJEVU UNUKU

Milijana se kao odlična kuvarica brzo pročula. Vremenom je gazdinstvo raslo. Pre deset godina napravili su prvu brvnaru, potom još dve. Planiraju na proleće još toliko. Uglavnom su rezervisani mesecima unapred, a gosti se vraćaju i po triput godišnje. Pričaju da ih najviše privlači to što su Šeklerovi toliko prirodni, a u poslu cela porodica funkcioniše kao jedan. Dovoljno je samo da se pogledaju i zna se ko šta treba da radi.

Milijani se dešavalo da spoji dva dana na nogama i da ne spava ni tren. Kaže, neko sprema slavu po nekoliko dana, njoj je tako svaki dan. Ugostila je ljude iz svih krajeva sveta, iz južne Koreje, Australije, Francuske, Rusije, sa Novog Zelanda. Ne zna jezik, ali priča sa njima i rukama i nogama.

Svojevremeno je njen gost bila i Svetlana Tolstoj, potomak ruskog pisca. Jeste ponosna, pokazuje zajedničku fotografiju, ali ponavljada joj je svaki gost podjednako drag. U vreme kad naša sela umiru Milijana živi za svoje Rudno.
– I komšije vole jer vide da ja radim iz iskrene ljubavi. Kad su nam svi ležajevi puni, a ljudi stalno zovu, uvek preporučim nekog i tako, uz moje, izdam i po deset tuđih kuća. Sve su žene čiste, pedantne – hvali ih. Rudno, kao vazdušna banja na 1.100 metara, nalazi se između dve svetinje, manastira Gradac i Studenica, ali nema puta od Studenice do Rudna. Ona nagovara komšije da krenu njenim stopama. Mnogi nemaju sredstva.
– Treba zadržati narod, ja ne izvozim ljude, ja ih uvozim. Bilo bi jače selo da nas ima još.

POZNATA SAM PO UŠTIPCIMA I PALAČINKAMA OD HELJDE

Kad su popunjeni svi kapaciteti, Milijana ustaje u četiri ujutru, priprema doručak, odmah potom sprema ručak.
– Malo spavaš, malo poraniš, malo omrkneš i sve se stiže. Gajimo i svinje i kokoške, sve je domaće. Teletinu kupujemo, ali od rođaka, ovdašnjih ljudi, znam šta je jelo to tele – priča.

Svaki put kad ode do bašte da ubere luk ili peršun, ona malo čupne travu, uvek se usput nešto radi. Žito meIju na potočari, sve kuva na „smederevcu”. Ono što jede njena porodica jedu i gosti.

Milijana je poznata po svom hlebu, uštipcima, palačinkama od heljde. Pre tri godine u Novom Sadu je organizovan projekat da se zaštite srpska jela. Pozvali su je među 30 šefova kuhinja, jedino ona baka među njima, pa su nedelju dana spremali i izlagali svakakve đakonije.
– Poslednjeg dana zvali su me: „Golija, Golija, morate da pripremite poseban švedski sto, sve od heljde, za pola sata stižu sa televizije.” A koliko mi samo treba hleb da umesim! Kažem sebi, brže, Milijana, pa zamesuj uštipke od heljde, kačamak od heljde, hleb. Ponela sira, kajmaka, pršute jedne, druge.

ZNAM SVA SRPSKA ZABORAVUENA JELA

Ima nekoliko sertifikata za kuvanje i kod nas i u inostranstvu, a prošle godine dokazala se i u jednom neobičnom takmičenju. Pod okriljem nevladinih organizačija desetak žena sa Golije okušalo se u preživljavanju. Spremale su hranu od onoga što su nalazile u prirodi. Mesile su hleb od zelenih trava, za slatkiš su brale cvet od dateline ili od tikve.
– Ima cvetova koji su jalovci, nismo htele da ljudima po selu upropastimo plod duleka, pa smo njih pohovale sa jajetom i šećercem. To je milina – priča.

Pravile su stara srpska, zaboravljena jela, slatki bungur i onaj slani, sa rebarcima. Letos je tu, u svom Rudnu, organizovala poselo „Kraljevačko nebo – pogled sa orlovog gnezda”. Žene su plele, prele vunu na preslicama, muški su govorili zdravice, pevalo se, a njoj je, kako kaže, najdraže bilo kad se začulo: „Gledali smo sa Golije selo Rudno, lepo li je”.

Milijana retko ide od kuće, ali krajem godine je morala u Beograd jer joj je Udruženje poslovnih žena Srbije dodelilo nagradu „Cvet uspeha za ženu-zmaja” za razvoj preduzetništva u ruralnoj sredini. A kad je trebalo i da se javno zahvali onima koji su je predložili, zbunila se malo od tolikog sveta.
– Kažem, kako beše, a ono se sve čuje na mikrofon. E onda mi je došlo: „Hvala mojoj desetočlanoj porodici. Oni su moje dve produžene ruke, moja krila.”«

Izvor: Blic Žena
Autor: Nevena Dimitrijević

9. Januar 2016

I menadžeri strahuju od otkaza

Oko tri četvrtine vodećih srpskih direktora ima visoko obrazovanje, radni staž do 15 godina, uglavnom su u braku i spremni su da ulože dodatni napor za dobrobit Srbije.

Plata od pet-šest hiljada evra, super automobil i kredit za stan visoke klase, letovanja i zimovanja, česta putovanja po inostranstvu, uz debele dnevnice, uz mogućnost da dobar posao zameni za bolji – preovlađujuća je predstava o našim menadžerima. Sudeći po rezultatima istraživanja „Mokrogorske škole menadžmenta” – reč je o još jednoj predrasudi, tvrdi njen osnivač Srđan Janićijević. Foto robot uspešnog menadžera u Srbiji, nastao na uzorku od 800 ispitanika iz najjačih privatnih kompanija, govori o oženjenom muškarcu, zaposlenom u jednoj od 200 vodećih privatnih firmi, koji je visoko obrazovan i spreman je da uloži dodatni napor na svom poslu za dobrobit Srbije.

Fotografija: Darko Ćirkov, Politika

Malo je onih koji će poverovati „japiju” da je spreman da se žrtvuje „za opštu stvar”, a jednako neverovatno zvuči i tvrdnja da se uspešni srpski menadžer boji da ne izgubi posao. Ipak, svega  16 odsto onih koji upravljaju drugima, smatra da je lako promeniti posao u Srbiji.

– Straha od gubitka posla kod menadžera je oduvek bilo, a posle 2008. godine pogotovu – kaže Janićijević.

– Ta briga ne pritiska samo menadžere u Srbiji. Od menadžera i u svetu vlasnici sve više traže, a konkurencija je sve oštrija. Teško se prodaje i teško zarađuje, a do novog posla se ne dolazi lako.

Poznato je da osobe na upravljačkim funkcijama češće pate od kardiovaskularnih oboljenja, usled hroničnog stresa, čak i kada nisu izložene drugim faktorima rizika. I pored toga, zadovoljstvo svojim poslom u ovoj anonimnoJ anketi izrazilo je 73 odsto menadžera. Gotovo 90 odsto njih želi da napreduje i ambiciozno je, a isto toliko voli svoj posao, iako smatra da je stresan i zahtevan.

Anketa je bila anonimna i rađena je sa menadžerima kompanija kao što su, recimo NIS, „Fijat automobili Srbija”, „Knjaz Miloš”, Erste banka, „Bambi”, „Imlek”. . .

U visokom menadžmentu u Srbiji ima više muškaraca, a na srednjem nivou odnos između broja žena i muškaraca je ujednačen, napominje Janićijević. Oko tri četvrtine vodećih menadžera ima visoko obrazovanje, sa radnim stažom od pet do 15 godina i većinom su u braku, svega tri odsto je razvedeno, što pokazuje da je upravljačka struktura u najjačim privatnim kompanijama u Srbiji dosta konzervativna. Oko 31 odsto „komunikatora” ima sve veštine iznad proseka, a poseduju i lidersku sposobnost. Reč je o talentima iz kojih će izrasti kadrovi na koje može da se osloni srpska privreda u budućnosti, kaže naš sagovornik.

Zabrinjava činjenica da svega 40 odsto anketiranih menadžera smatra da je dobro okruženje u kome posluju, dok su male kompanije još pesimističnije od velikih.

Kakva je slika prosečnog srpskog preduzetnika, koji su takođe menadžeri? Svakodnevno brinu da li će naplatiti isporučenu robu ili uslugu, hoće li imati para da državi plate porez, a radnicima sledeću platu.

Prema rezultatima ankete Unije poslodavaca, u kojoj je učestvovalo 712 ispitanika u 42 grada i opštine, prosečna starost muškaraca, osnivača preduzetničke radnje ili malog preduzeća je 39, a žene 41 godina.

Prosečan preduzetnik u Srbiji je oženjen, otac je jednog deteta, a pre otvaranja svoje firme u proseku je za druge radio najmanje šest godina. Uglavnom je obavljao uslužnu ili neku vrstu zanatske delatnosti za prethodnog poslodavca ili u sivoj zoni, a na trećem mestu je iskustvo u poljoprivrednoj proizvodnji.

Svoj posao je počeo najčešće ličnom ušteđevinom, pozajmicom roditelja ili rođaka i prijatelja iz inostranstva ili je do početnog kapitala došao prodajom neke nasleđene nepokretnosti. Najviše muškaraca i žena zagazilo je u vode privatnog biznisa kako bi obezbedili egzistenciju, a tek potom da bi ostvarili svoju poslovnu zamisao. Kod muškaraca na trećem mestu je nemogućnost da pronađu posao kod drugog gazde, na četvrtom – želja da radi za sebe, a ne za drugog gazdu.

U rubrici „životno iskustvo” muškarci su upisali da su tri puta bili u inostranstvu, a žene četiri. Znaju engleski jezik toliko koliko je potrebno za najosnovnije sporazumevanje, umeju da napišu i pošalju mejl , ali nisu šire informatički pismeni.

Za razliku od upravljačkog sloja, uprkos visokoj nezaposlenosti, oko 53 odsto od 1.000 anketiranih građana Srbije, ne boji se za svoje radno mesto. Istraživanje je sproveo sajt poslovi.infostud.com, a među njima je 60 odsto bilo nezaposlenih, 30 odsto zaposlenih, a oko stotinu ispitanika se još školuje. Bez obzira na krizu, dve trećine zaposlenih ispitanika iz Srbije planiralo je promenu posla. Svaki peti anketirani je izjavio da ne želi da menja posao.

Za 63 odsto nezaposlenih ispitanika pri odabiru posla najvažnija je sigurnost radnog mesta i novac – 68 procena, dok je za nešto manje – 58 odsto – važna mogućnost profesionalnog usavršavanja i napredovanja.

U Srbiji tek 15 odsto žena vodi samostalni posao
U Srbiji manje od 40 odsto zaposlenih su žene, 26 odsto aktivnih privrednih društava ili radnji vode žene, a tek 15 odsto njih vodi samostalni posao, dok su zarade žena za 16 odsto manje nego muškaraca, rečeno je u Privrednoj komori Srbije na svojevremenoj međunarodnoj konferenciji „Preduzetnice za novo doba – nove mogućnosti za oživljavanje privrede u regionu”.
Udruženje poslovnih žena Srbije upozorilo je da žene nailaze na barijere koje im dodatno otežavaju poslovanje, pa im je potrebna podrška ne samo pri započinjanju biznisa, već i u svim fazama razvoja firmi.
Direktorka sektora Privredne komore Srbije za usluge Nermina Ljubović kazala je da žensko preduzetništvo zauzima važno mesto u Strategiji za podršku malim i srednjim preduzećima i preduzetništvu i naglasila da je PKS formirala Savet za žensko preduzetništvo i poseban biro za zastupanje interesa preduzetnica, kao i da su u toku i značajni evropski projekti u toj oblasti.

Izvor: Politika
Autor: Aleksandar Mikavica

5. Januar 2016

TATJANA VUČIĆEVIĆ – MORAL I LJUBAV GRADE ČOKOLADNI DIZNILEND

Tatjana Vučićević više od dve decenije svesrdno obavlja posao direktora proizvodnje u čokoladnom Diznilendu Art Ival. Naša sagovornica i njen suprug iznedrili su spektar galerija čokolada Premier koji svojim kvalitetom i mirisnim notama oživljavaju šmek svetskih metropola u Beogradu. U narednim redovima imaćete priliku da pročitate nešto više o biznisu koji je bio u povoju u nemogućim uslovima poslovanja, savladao sve trnovite izazove i ostavio pečat u kraljevskim porodicama.

Art Ival, Tatjana Vučićević

Šta je bila inicijalna kapisla da se otisnete u Svet čokolade?

Devedesetih godina suprug i ja osnovali smo Art agenciju. Tada smo imali dvoje male dece, a te godine u Srbiji bile su pune neizvesnosti i nismo znali šta nas čeka. Sa Art agencijom smo se širili na polja koja su se u tom trenutku „nameštala“, organizovali smo novogodišnje predstave za decu i maturske balove. To su poslovi sa kojima smo počeli, i ta priča traje do današnjeg dana. Da nam je neko odozgo poslao znak da će taj vid poslovanja trajati 26 godina, možda i ne bismo započeli proizvodnju čokolade, ali kada imate porodicu, pred vama je ogromna odgovornost, jer ste stvorili male ljude koje treba odgajiti uz ogromnu ljubav i izvesti na životni put. Morali smo se okrenuti nečemu novom, a naš plan je svakako bila proizvodnja. U tom trenutku nismo znali šta je to čime ćemo se baviti i koja bi to vrsta proizvodnje bila. Pokrenuli smo svoje maloprodajne objekte gde smo prodavali prženu kafu i razne čokoladne proizvode, koje smo u to vreme mogli nabaviti na našem tržištu, sa akcentom na dražeje koje je proizvodio Soko Štark. Čokoladne dražeje su se odlično prodavale, te smo odlučili da vidimo način njihove proizvodnje. Odlazimo na sajam polovne i nove opreme za konditorsku industriju u Pariz, sa ciljem da nabavimo repariranu opremu i tako pokrenemo proizvodnju u Srbiji. Po povratku iz Pariza, puni novih ideja i saznanja, uz želju i ogroman trud, dolazimo do doajena konditorske industrije, velikog gospodina Srete Bankovića, uz čiju pomoć počinjemo proizvodnju čokolade. Gospodin Sreta je prisutan u našem pogonu i dan danas, i sa svojih 90 i više godina naš je stalni saradnik i veliki prijatelj. Bez njega naš čokoladni svet možda nikada ne bi bio ovakav kakav je danas. Neizmerno smo mu zahvalni na nesebično pruženom ogromnom znanju i iskustvu koje nam je, sa mnogo ljubavi, preneo.

Koje osobine je potrebno da poseduje čovek da bi opstao u poslovanju u nemogućim uslovima?

Na prvom mestu je moral, kao veoma bitan oblik svesti i odnosa prema životu, moj životni stil, opredeljenje, odnos prema porodici, prijateljima, zaposlenima u našem preduzeću, društvu. Zatim, uporan rad bez kalkulacija, koji će svakoga dovesti do postavljenog cilja, spremnost u prihvatanju i spretnost u preskakakanju prepreka u poslovanju u teškim uslovima koji su u ovim turbulentnim vremenima neminovnost. Biti zadovoljan malim rezultatima i životnim vrednostima, jer sreća je mala i neprimetna, lako nam izmakne ako ne umemo da je prepoznamo. Te su osobine, po mom mišljenju, od krucijalne važnosti za svakog čoveka. Imali smo za cilj proizvodnju, vreme je namestilo okolnosti, koje nismo mogli pretpostaviti, ali smo spremno prihvatili i sledimo ih.

Tatjana Vucicevic

Kada se osvrnete unazad, šta biste izdvojili kao najveći uspeh u poslovanju?

Pitanje je šta je danas uspeh. Biti zadovoljan poslom kojim se bavite, svakako jeste. Suprug i ja, a od skora i naša deca, imamo sreću što se bavimo „slatkim“ pozivom čiji rezultat izaziva osmeh. Rad sa čokoladom jeste naš posao, ali nam daje i mnogo prostora za igru i ideje. Znamo da čovek u svom bitisanju ima potrebu da obraduje i sebe, tako da naš pristup „slatkom“ poslu kreće iz ličnog stava i želje da uz ozbiljan projektni plan osmislimo ukus i izgled proizvoda, kao i pakovanje. Da bismo došli do konačnog rezultata kojim proizvod privedemo određenoj nameni, fascinantan je, dug i vrlo osetljiv put, jer moramo definisati sastav, uskladiti sa zakonskim regulativama, izraditi deklaraciju, izvršiti analizu, dizajn ambalaže i samu ambalažu, sve do konačnog puštanja u promet. To je zaista jedna dugotrajna, odgovorna i vrlo osetljiva vrsta „igre“ koju završimo uz rigorozne procedure, najmerljivije u trenucima degustacije, kada se uz vesele komentare i reakcije okupimo i vršimo organoleptičko ispitivanje i ocenjivanje kvaliteta.

Proizvodni pogon Art Ival-a je projektovan i izrađen po svetskim standardima, što naši poslovni partneri iz zapadnih zemalja znaju da cene, te uz uvoz Premier proizvoda, našu malu fabriku prepoznaju kao ravnopravnog i kvalitetnog člana svetske konditorske industrije. Takođe su nas uvrstili na svoj spisak redovnog plana obilaska ovog dela Evrope, sa svojim klijentima. Uspeh su i naši mladi vrsni tehnolozi, koji su, uz pomoć fantastične škole Srete Bankovića, nakon završenih fakulteta – kao dobre platforme za dalju nadgradnju znanja i umeća, postigli to što danas jesmo. Činjenica da radnici u Art Ival-u rade godinama je dovoljan pokazatelj da smo, kao poslodavci, na odličnom putu. Dugugodišnji potrošači Premier čokoladnih proizvoda, koji prepoznaju našu ljubav utkanu u svaki komadić čokolade, su naš nepresušan izvor ideja i značajan podstrek za dalji rad i napredak. Sve su ovo merljivi rezultati i dokazi da se ljubav izdvaja kao glavni nosilac uspeha!

Ponosni ste nosioci titule „dvorskog liferanta“ i tokom višegodišnjeg bavljenja ovim poslom, prerasli ste u renomirani srpski brend. Šta je utkano u Premier proizvode te se prepoznaju i na svetskom nivou?

Titulu “Dvorskog liferanta” dobili smo od starešine kraljevskog Dvora, Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, uz dozvolu da na proizvodima Premier možemo postaviti grb sa preporukom kraljevske porodice Karađorđević. Takođe, naše praline se nalaze u posluženju na svim značajnijim dešavanjima kraljevskog dvora. Sa posebnim ponosom ističemo da su na venčanju, svetskog a našeg tenisera – Novaka Đokovića, Premier praline našle svoje mesto i bile njegov izbor kao poklon za poneti svim zvanicama na Sv. Stefanu. Upakovali smo ih u posebnu, za tu priliku dizajniranu ambalažu, sa njihovim prepoznatljivim grbom.

U Premier proizvode utkano je isto što i u švajcarske i belgijske čokoladne proizvode. Nema velike mudrosti, pratimo trendove, osluškujemo želje klijenata, posmatramo vodeće svetske proizvođače, unosimo deo sebe i karakteristike svojstvene Srbiji. Srbi su poznati kao veliki gurmani. Biti gurman, sladokusac ili hedonista je pozitivno vođenje života. Čovek uživa u hrani kada dozvoli čulima da uživaju, kada pregrize pralinu i pogleda njen presek i sastav i oseti primarne i sekundarne ukuse. Priuštimo užitak svim čulima. Oku dok gleda pralinu, uhu dok osluškuje puckanje čokoladne košuljice kada se pregrize, čulu mirisa zbog arome fila, te do samog otapanja praline na jeziku. Ono što izdvaja naše proizvode od svetskih je, da smo ih prilagodili, kroz novi brend “Kraljevski ukusi Srbije”, navikama našeg čoveka i prepoznatljivim ukusima domaćeg voća stopljenog sa kvalitetnom čokoladom. Uvrstili smo u posebnu ponudu domaće maline iz ariljskog, višnje oblačinskog, šljive užičkog kraja i lešnik sa naših plantaža. Pristalica sam domaćih proizvoda, potenciram da smo iz Srbije i zadovoljstvo mi je da prikažemo ono što imamo. Imamo se čime pohvaliti. Na svetskim sajmovima stojimo “rame uz rame” sa ostalim proizvođačima iz Belgije, Nemačke i Švajcarske. Zbog raznih predrasuda o našem narodu, često nam ne veruju da dolazimo iz Srbije. Zdušno se trudimo da pogrešne predrasude ispravimo i prikažemo Srbiju kao zemlju vrednu pažnje, punu kvalitetnih ljudi, divne prirode, ukusne hrane, što uspevamo poslom koji najbolje znamo, kroz proizvodnju čokoladnih proizvoda Premier. To potvrđuju i naši inostrani klijenti.

Tatjana Vucicevic, Art Ival

Zašto ste pokrenuli Aukcije čokoladnih jaja humanitarnog karaktera? Koji cilj ste želeli da ostvarite time?

Pojava društveno-odgovornog poslovanja mi ne godi. Ne bih želela mnogo o tome da govorim i ne smatram da pruženu pomoć treba isticati. Suprug i ja humanost „nosimo“ u sebi i delamo u skladu sa svojim mogućnostima. Svako u sebi ima humanu nit. Ko god je na ulici poklonio čokoladicu nekom detetu je dobar i human čovek. Bavimo se nečim što je slatko, te smo u nekim trenucima bili donatori i u skladu sa svojim mogućnostima pomagali deci kojoj je naša pomoć bila potrebna. Na čokoladnim aukcijama doniramo čokoladna jaja koja ručno izrađujemo nekoliko meseci. Taj događaj je postao tradicija i svojevrsna radost uoči Uskrsa. Priklanjali smo se humanitarnim organizacijama i njihovim projektima, prikupljanjem sredstvava na aukcijama. Cilj nam je da pomognemo deci, jer smatramo da su ona najosetljiviji teren, a i naša budućnost. Ulaganja u decu su uvek dobra! Neka svako od nas malo učini i biće svima lepo!

Art Ival, Galerija Čokolade

U čemu pronalazite motivaciju za spektre izazova u Svetu čokolade?

Motivaciju i inspiraciju možemo pronaći svuda oko sebe, važan je taj osećaj prepoznavanja, intuicija i duh koji nosimo. Nemamo svi jednaku energiju i harizmu, isto vaspitanje i kulturu. Nisam pristalica globalizacije, jer je naše bogatstvo upravo u tim različitostima koja nas negde spoji i kao jedinke izdvoji. Neko se jednostavno rodi kao lider, neko ne, važno je umeti prepoznati u sebi kvalitete i pokrenuti ih. Obrazovanje je značajan alat koji olakšava i pomaže u svakom svetu, te i u izazovima Sveta čokolade!

Članica ste Udruženja Poslovnih žena Srbije. Na koji način žena najviše doprinosi poslovanju? Koja je njena esencijalna vrednost u odnosu na jači pol?

Ne mislim da ima velike razlike između polova u poslovanju. Lično, nikada se nisam osetila dominantnijom, niti manje dominantnom u odnosu na mušku populaciju. Smatram da i jedni i drugi radimo dobro, i moramo biti udruženi, jer jedni bez drugih ne možemo. Žene pristupaju poslu sa više emocija i sofisticranosti u odnosu na muškarce. Samostalnim ženama u biznisu je teže, jer imaju veću odgovornost prema porodici i više obaveza prema deci. Ponosna sam na Udruženje poslovnih žena, koje okuplja buket izuzetno sposobnih i pozitivnih dama, esenciju znanja i lepote, gde možete mnogo naučiti o poslovanju i doći do novih saznanja. Članice istog su u teškim vremenima ostajale bez posla, gubile sve, počinjale od nule i iz puke potrebe otvorale svoja preduzeća, što je na ovim podnebljima čest slučaj. Sastanci u Udruženju poslovnih žena su uvek dobro organizovani, i praćeni edukatorima iz raznih ministarstava, koji nam pomažu i daju odgovore na sijaset pitanja. Dešavanja u uduženju su veoma „živa“ i odatle crpim samo pozitivnu energiju!

Šta želite da prenesete naslednicima u poslovanju?

Sve što smo suprug i ja želeli da prenesemo naslednicima, već smo učinili. Kada to kažem, ne mislim na materijalno bogatstvo, već na duhovno. Poštovanje i očuvanje svoje porodice kao jedinke i osnove svakog civilizovanog društva, građenje sopstvenog stila i poštenog odnosa prema radu i ljudima je deo naših ličnosti. Stvorili smo biznis kojim nismo želeli da opteretimo našeg sina Aleksu i ćerku Ivanu, niti im nametnemo kao njihov izbor. Međutim, naša deca su rasla sa firmom i gledala naša zadovoljstva i ushićenja pri stvaranju istog. Pristupanje porodičnom poslu, bio je logičan sled dešavanja i samo njihov izbor, na naše ogromno zadovoljstvo. Njihovim dolaskom u Art Ival, pokrenuti su novi projekti, kojima smo postali inovativniji i bolji. Sigurni smo da će sa uspehom nastaviti laganim, slatkim, a utabanim putem.

Art Ival, Galerija Čokolade 1 Art Ival, Galerija Čokolade 2

Šta biste poručili damama koje žele da pokrenu svoj biznis?

Promašaja nema, ako se vode sopstvenom intuicijom. Strah od novog početka, bilo kakvog, a posebno biznisa, je neminovan ali vredan svakog pokušaja. Ukoliko prepoznaju sebe u tome, treba hrabro da nastave dalje bez odustajanja pred preprekama, kojih će svakako biti, u manjoj ili većoj meri.

Izvor: Časopis InterFon

Autor: Zorana Šarenac

4. Januar 2016

U pripremi nastup u Sloveniji

Članice Skupštine Udruženja poslovnih žena Timočke krajine održale su u Regionalnoj privrednoj komori u Zaječaru redovnu, godišnju Skupštinu. Tom prilikom je prezentovan izveštaj o radu tokom 2015. godine, finansijski izveštaj za protekli, jedanaestomesečni period, plan rada i finansijski plan za narednu godinu.

Protekla je bila prepuna aktivnosti u edukaciji članica, sprovođenju projekata, promociji i prezentaciji njihovih proizvoda i usluga. Posebno je istaknuta prezentacija, izložba i forum u Trstu, u Italiji, gde se okupio veliki broj naših ljudi sa severa Italije i generalnog konzula u Trstu, Dragana Kićanovića sa saradnicima. Jedan deo sednice je bio posvećen prezentaciji ponude Intesa banke za žene preduzetnice sa nizom prednosti u odnosu na klasične kredite.

Ova godina, bar po planovima, biće bogata aktivnostima prezentovanja članica, organizovanjem izložbi, edukativnim radionicama…

Prva veća prezentacija biće održana u Sloveniji, u okviru projekta čiji je donator Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.

Bez pomoći Regionalne privredne komore Zaječar, koja je jedan od osnivača Udruženja, na čelu sa predsednikom Dejanom Tošićem, samo manji broj ovih aktivnosti bi bio realizovan, kažu iz Udruženja.

Izvor: Timok

Autor: D.Ž.

4. Januar 2016

Mikrofinansiranje provereni recept za razvoj mikro preduzeća

Žensko preduzetnistvo u Srbiji između želja i mogućnosti
Podaci objavljeni u Studiji o preduzetništvu žena u Srbiji koji govore da 22 odsto preduzetnica zapošljava do 10 ljudi, dok se samo četiri odsto njih može pohvaliti da su vlasnice, ili da upravljaju većim preduzećem, najbolje svedoče o tome na kom nivou se nalazi žensko preduzetništvo.

Situacija je, reklo bi se, još alarmantnija ako se zna da više od 50 odsto doktora nauka čine upravo žene, da ne govorimo o tome da više od 50 odsto radno sposobne ženske populacije ne ulazi na tržište i ekonomski je neaktivno. Sanja Popović Pantić, predsednica Udruženja poslovnih žena Srbije, objašnjava za Danas da čak 90 odsto tzv. ženskih preduzeća čine mikro firme (do 10 zaposlenih), kao i da taj procenat odgovara strukturi ukupnog broja mikro, malih i srednjih preduzeća u kojoj dominiraju mikro preduzeća. “Većina mikro preduzeća, zapravo, ne žek da raste i ja mislim da to i nije loša vest. Preciznije rečeno, mislim da bi se trebalo fokusirati na podršku njihovoj održivosti, a ne na to da se po svaku cenu razvijaju i prerastu u mala preduzeća. S druge strane, kad je reč o malim preduzećima koja pokazuju vitalnost, programima podrške trebalo bi podstaći njihov razvoj i otvaranje novih radnih mesta jer jedino u tom slučaju možemo govoriti o produktivnom zapošljavanju”, kaže sagovornica Danasa.

Komentarišući podatak da je radno sposobna ženska populacija više prisutna na neformalnom tržištu, što je u koliziji sa njihovim obrazovanjem, s obzirom na to da 60 odsto žena ima fakultetsku diplomu, ona podseća da visok procenat poslovanja u neformalnoj ekonomiji nije samo karakterističan za žene, već i za muškarce. Dodaje da jedan od ključnih razloga za takvo stanje leži u činjenici da registrovanje biznisa iziskuje određene (često ne tako male) troškove, koji predstavljaju značajno opterećenje, posebno za početnike.

Nesporno je da žensko preduzetništvo predstavlja veliki potencijal. Činjenica je, međutim, da se taj potencijal ne može iskoristiti bez finansijske podrške države, u vidu povoljnih kredita Fonda za razvoj, kao i raznih oblika edukacije.

Očekuje se da će novi zakon o mikrofinansiranju, koji bi trebalo dabude usvojen 2016. godine, olakšati pristup izvorima sredstava i ubrzati razvoj ovog segmenta privrede. – Fond za razvoj je u jednom periodu imao posebne kreditne linije za žene a sada ih više nema. S druge strane, Ministarstvo privrede je u 2015. imalo poseban program podrške ženskim preduzećima a i EBRD je pokrenuo program posebnih kreditnih linija namenjenih ženama.

Ponuđeni su krediti za koje nije potrebna kolaterala, a i kamata je nešto povoljnija. Dakle, pomaka ima, ali uvek može i treba više. Pre svega mislim na zakonsko regulisanje mikrofinansiranja u Srbiji, koji je osnovni finansijski instrument i prirodni pratilac mikro firmi. Nadam se da će ove godine biti usvojen zakon o mikrofinansiranju, koji će omogućiti veću diverzifikaciju instrumenata za mikrofinansiranje i time olakšati pristup izvorima finansiranja za mikro preduzeća među kojima preovlađuju ženska – kaže Sanja Popović Pantić.

Jedan od doprinosa koji Udruženje poslovnih žena Srbije daje razvoju preduzetništa svakako je i projekat „Pogledaj moju priču i postani preduzetnica”, koji se realizuje u saradnji sa Ambasadom SAD u Beogradu. Deo tog projekta je i putujuća izložba fotografija, kao i trening radionica, koja je pod nazivom ,,Biti ili ne biti preduzetnica”, nedavno održana u Beogradu.

Pogledaj moju priču i postani preduzetnica

Prema rečima naše sagovornice cilj ovog projekta je da motiviše potencijalne preduzetnice da se samozapošljavaju, što znači da je među polaznicama radionice i učesnicama panela, bilo predstavnica već registrovanih firmi. – Imam utisak da nove generacije preduzetnica prilično pragmatično razmišljaju. Činjenica je, takođe, da su dobro informisane jer koriste internet preko kojeg nalaze inspiraciju za preduzetništvo, kao i potrebne informacije za start ap. S druge strane, formalno obrazovanje pruža malo mogućnosti za sticanje preduzetničkog znanja i preduzetničkih veština, pre osnivanja biznisa, a za tim postoji velika potreba. Zato je mentorstvo jedan od ključnih oblika nefinansijske podrške koja im je potrebna, ali i neformalna edukacija. Kroz mentorstvo imaju priliku da uče od iskusnih i da početničke prepreke lakše savladavaju. U Udruženju poslovnih žena Srbije imamo s tim odkčna iskustva. Već smo ispratili jednu generaciju nekadašnjih početnica koje su sada drugima mentorke i pomažu im da dopru do tržišta, izaberu prave saradnike, formiraju konkurentnu ponudu proizvoda ili usluga, kao i da se lakše snađu u šumi propisa koji su potencijalne zamke na putu ka razvoju sopstvenog biznisa – ističe Sanja Popović Pantić.

Da još uvek kaskamo za razvijenim državama o tome nedvosmisleno govori podatak da se, recimo u Francuskoj i Velikoj Britaniji, na čelu jednog od četiri preduzeća nalaze dame, doksu u Japanu zastupljene sa 23 odsto. U SAD, čak osam mikona žena upravlja firmama i zanimljivo je da te firme beleže dva puta brži rast od onih kojima upravljaju muškarci. Sličan trend prisutan je i u Kini, gde čak 25 odsto poslova započinju žene, dok u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, žene dominantne u poslovima vezanim za proizvodnju, plasman i prodaju hrane.

Žensko preduzetništvo u evropskim državama doživelo je ekspanziju početkom devedesetih godina prošlog veka, kada su čak trećinu firmi u Holandiji, Danskoj i Nemačkoj osnovale žene.

Izvor: Danas_Biznis

Autor: Mirjana Stevanović

4/1/2016

Velike nade polažu se u najavljeni zakon o mikrofinansiranju, koji bi trebalo da omogući veću diverzifikaciju instrumenata za mikrofinansiranje i time olakša pristup izvorima finansiranja za mikro preduzeća među kojima preovlađuju ženska

Poruka državi

– Oni koji odluče da se oprobaju u privatnom biznisu ne mogu u startu da procene da li će moći da plate razne fiskalne i parafiskalne namete. Zato obavljaju posao u sivoj zoni. Imajući sve to u vidu mislim da je potrebno mnogo veće angažovanje države kako bi se kod preduzetnika razvila svest o tome da registrovanjem firme otvaraju prostor ne samo za razvoj sopstvenog biznisa već iza bolji društveni status. Ali, paralelno s tim, ili čak pre toga, neophodno je da država smanji broj fiskalnih i parafiskalnih nameta, čime bi se preduzetnicima koji posluju u sivoj zoni izbili iz ruku svi argumenti protiv legalizovanja biznisa. U tom slučaju bi i država imala puno pravo da sankcioniše poslovanje u „neformalnoj” ekonomiji – komentariše Sanja Popović Pantić, predsednica Udruženja poslovnih žena Srbije.