20. Novembar 2016

Mnogo želela, mnogo uradila

U ove četiri reči staje priča o mladoj ženi, blogerki, vlasnici firme za konsalting, jedinoj predstavnici Srbije koju je eminentni nemački magazin „Hundert” uvrstio u 100 najboljih evropskih start – ap preduzetnica, što je preneo i čuveni „Forbs”, dobitnici priznanja „Cvet uspeha za ženu zmaja”.

U životu možemo onoliko koliko želimo, smatra Dragana Đermanović koja se ne libi da kaže da je uvek mnogo želela i da zato ima mnogo.

Doduše, ona nije pravila kompromise u životu ni kad je za šest meseci završila srednju školu, ni kada je u 21. godini postala majka, ni kada je napustila siguran posao u banci da bi započela samostalan biznis.

Iskrena je prema sebi i drugima jer: „ Kada pravimo kompromise sa svojom srećom zbog drugih, ne mislimo iskreno ni na sebe ni na druge.”

Ko je zapravo Dragana Đermanović?

Uspešna poslovna žena, partnerka konsultantske firme „PRpepper”, suosnivačica „BeeShaper” start-apa, svi ističu uticajna blogerka i predavač o poslovnoj primeni interneta.  Ona je jedina predstavnica Srbije koju je nemački časopis „Hundert” uvrstio među 100 najuspešnijih žena, a onda to preneo i američki „Forbs”. Poslednja u nizu nagrada ove godine je „Cvet uspeha za ženu zmaja”u potkategoriji samozapošljavanje koje joj je 27. oktobra dodelilo Udruženje poslovnih žena Srbije. Uprkos silnim obavezama i činjenici da smo je prilikom telefonskog poziva zatekli u Londonu, ljubazno se odazvala pozivu za razgovor iz koga smo saznali da je svoj preduzimljivi duh ispoljila još kao dete. Šta reći kada je sa šest godina zaradila za svoju prvu lutku.

– Nedeljama sam je želela i stariji brat mi je „dozvolio” da mu se pridružim u prikupljanju puževa. Puževi su se dobro plaćali u to vreme, a nas dvoje smo sakupili dovoljno za ostvarenje tada ogromnih dečjih snova! Prvu „barbiku” u životu kupila sam eto sama sebi! I danas se sećam sjajnog osećaja zadovoljstva kojeje doneo tako opipljiv rezultat malog napora koji sam uložila – pamti Dragana.

Rođena je u srcu Bačke, u Odžacima gde je završila osnovnu školu.

-Poslednja sam generacija beba rođenih baš u lokalnom porodilištu, što je nekako dirljivo i pomalo tužno.  U Odžacima sam živela do petnaeste kada sam se preselila u Novi Sad, jer sam upisala srednju medicinsku školu. Iako sam bila dosta slobodna, u glavi mi je uvek odzvanjalo da bih svojim ponašanjem trebala da opravdam ugled porodice. Moj otac Slobodan bio je častan čovek, iz stare crnogorske porodice Vujovića sa Čeva, doktor nauka i profesor, odnosno director gimnazije. Želela sam da i moj brat Dragan uvek bude ponosan na mene. Mama Vera jejaka, hrabra žena pa sam od nje naučila da ne dam na sebe i da ne odustajem od onoga u šta verujem. Tanja, moja starija sestra, u vreme mog detinjstva bila je na studijama jer je jedanaest godina starija od mene. Sestra je sestra, najbolja druga mama koju devojčica može da ima i zauvek najbolja prijateljica – tako ova mlada žena govori o svojoj porodici.

Želela da bude lekar

Za lingvistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu odlučila je „kockom”.

 – Moja velika ljubav je medicina. Pohađala sam srednju medicinsku školu koju sam napustila u drugom razredu. To je bio ogroman šok za moju porodicu, posebno za oca. Međutim ja sam školu smatrala sasvim nezanimljivim mestom na kojem se bez potrebe mnogo vremena troši na lekciju ili dve. Tako sam srednju školu završila vanredno, i to za šest meseci, sva tri preostala razreda sa odličnim uspehom. Dakle tezu da je škola dosadna dokazala sam sa lakoćom. Nažalost, nisam mogla da u tom kratkom roku završim srednju medicinsku školu zbog trajanja prakse, pa sam se odlučila za srednju hemijsku. Kada sam upisivala fakultet 1999. medicinski je mogao da upiše samo onaj koje završio srednju medicinsku ili gimnaziju. Odlučila sam tako što sam iznad informatora sa spiskom fakulteta vrtela olovku i ona je „pala” na srpski jezik! Ionako mije bilo svejedno kada nisam mogla da studiram medicinu. Fakultet sam završila prva u grupi, za manje od četiri godine i u to vreme već sam imala jednogodišnju ćerku. Hvala tata, nisam ti to dovoljno puta rekla dok si bio uz mene. Naučio si me da učim, da cenim znanje i da poštujem mudrost- izgovara na kraju Dragana reči namenjene i nama i onima koje voli.

Ova mlada, energična žena je od 16. godine imala svoj novčanik i prihode, pa je i studije i sve troškove na njima snosila sama. Radila je na sajmovima, na gradskoj televiziji, u organizaciji „Civilna inicijativa Vojvodine”, prevodila i pisala plaćene članke. Učila je, radila, ali je uvek imala vremena – za Nikolu.

– Upoznala sam ga dok sam radila na poljoprivrednom sajmu trinaestog maja 2001. godine. Lepi maniri i smisao za humor su mi uvek bili neodoljivi. Moj Nikola ima to, alii mnogo više. On je moja prva, prava ljubav – naglašava Đermanovićeva i dodaje:

-Zabavljali smo se tek nekoliko meseci kada me je zaprosio. Odlučili smo da započnemo zajednički život i osnujemo porodicu. Odluke su takve, donesete ih, znate zašto ili osećate da treba da ih donesete i onda hrabro koračate napred. Oboje smo odlučili da se suprotstavimo očekivanom pritisku; ja tek 20 godina, na prvoj godini studija, on razvija svoj posao i sam se izdržava (rano je ostao bez oca, što ga je učinilo veoma samostalnim) – pojašnjava naša sagovornica.

– Imala sam utisak da svi kojima smo rekli za našu odluku nekako imaju osećaj da kada stupimo u brak sve zabavno od života prestaje!Kao da ćemo sa porodicom I detetom skočiti u dubok crn bunar bez povratka. Frustrirajući osećaj i sasvim suprotan od realnosti! Najlepše godine života, poslovni uspesi, porodični momenti i putovanja, uspomene i prava sreća došli su sa formiranjem porodice. Svako ima svoju verziju života i braka, ne dajte da tuđe verzije formiraju vaš original! I nakon 15 godina moj brak je prepun ljubavi i fine strasti, naše ćerke čine sve uspehe i padove lepšim i lakšim i život je dobio boju! Presrećna sam što sam bila tako hrabra da tako rano osnujem porodicu i da za partnera imam momka koji je u mnogim stvarima veći i bolji čovek od mene. Tako sam i sama postala bolja verzija sebe- zaključuje.

Sa diplomom Filološkog fakulteta mogla je da se opredeli za rad u muzeju, školi ili medijima. Međutim, prijatelj Đorđe, koji je došao iz Amerike, uneo je pometnju u njene planove.

– Predložio mi je da svoje komunikacijske veštine, diplomu i prethodno novinarsko iskustvo iskoristim za rad u banci, jer ljudi kao ja mogu da pomognu finansijskoj instituciji da zvuči bliže i jednostavnije. Da je većina klijenata banaka upravo svet sličan meni koji želi da mu se „anuitet” predstavi kao „rata”. To je za mene bilo otkrovenje! Ubrzo je objavljen konkurs za pripravnika u sektoru marketinga i odnosa sa javnošću u Vojvođanskoj banci. Pogađate, prijavila sam se! Prošla intervju sa lakoćom, sećam se da mi je predstavnica banke rekla da to što imam 22 godine, završen fakultet i ćerkicu od godinu dana govori dovoljno o mom potencijalu, fokusu i odlučnosti i da sam veoma kvalifikovana za izazove koji su preda mnom. Dobila sam posao, bez veza, mita, preporuka. Probaš, pa uspeš. Ili ne probaš i nikad ne znaš da li bi uspeo. Ja sam uvek za to da probamo – otkriva neke svoje male tajne.

Sa samo 23 godine bila je na pozicije menadžerke, najmlađe u dugoj istoriji banke. Kako više nije videla prostora za napredovanje odlučila je da posle sedam uspešnih godina napusti siguran posao i krene dalje.

-Učila sam mahnito! Kao da ništa nisam imala u glavi, želela sam da naučim sve što je moguće o pi- aru jer sam smatrala da je uloga predstavnika za odnose s javnošću veoma značajna. To su ljudi koji vam pružaju ruku kada imate problem i pitanja, kada su vam očekivanja izneverena. Ta uloga mi se veoma dopadala i svakim danom sam bivala sve bolja! Ne prođe jutro a da u inboksu mog pretpostavljenog ne osvane mejl sa predlozima za razvoj, inovacijama, sugestijama. Jednog jutra sam dobila mejl od zamenika generalnog direktora banke zaduženog za marketing i pi-ar, koji me je pitao da li sam dobro. Odgovorih da jesam i zašto pita, na šta će on: „Evo dva dana od Vas nisam dobio predloge i kritike, pa sam se zabrinuo da li ste dobro.” Bilo je jasno da ću napredovati čim se ukaže prilika jer trud se uvek isplati. Molim vas da mi verujete, jer mnogi govore suprotno, ne znam da li su imali nameru, odlučnost i istrajnost u radu- tumači svoje i tuđe poslovne motive ova neobična mlada dama.

Okolina nije razumela Draganin potez, ali se ona na to nije osvrtala, imala je svoju viziju i još jednu ćerčicu. Nina je u to vreme imala šest, a Jovana dve godine.

– Zahvaljujući životima mojih curica ja znam koliko sam stvarno dobra, posvećena i organizovana. Trudim se da zajedničke trenutke uvek učinim nezaboravnim. Nije to ni tako teško jer smo suprug i ja veoma detinjasti i uživamo u igrama kao njih dve, pri tome smo kao porodica veoma bliski i mnogo razgovaramo. Porodica je moj najveći uspeh! – ponosno će.

Jedna od prelomnih godina u životu Đermanovića bila je 2008.

– Kada ste u biznisu, bitno je znati šta se događa i šta će se događati u budućnosti. Te godine je bilo jasno da svet neće biti isti i da će internet promeniti društvo, što je bio slučaj i sa razvojem svih drugih bitnih komunikacijskih platformi u prošlosti. Svet je bio mnogo drugačiji posle Gutenberga, radija, televizije. . . Želela sam da barem u svojoj zemlji vodim tu promenu, ne da je sledim za nekoliko godina kada ona postane naša svakodnevica – ističe Dragana Đermanović.

 – Odlučila sam da se posvetim promociji i razvoju internet biznisa, da prodajem ideje, i to ideje u vezi sa internetom. Možete samo zamisliti kolikoje izazovno prodavati ideje, i to u vezi sa „nevidljivom” mrežom u našoj zemlji. Ali, uspela sam da uz viziju, znanje i sjajan tim napravim najuspešniju agenciju za javni nastup na internet. Ako hoćeš – možeš. Možeš taman onoliko koliko hoćeš. Ja sam mnogo želela, zato sam i mnogo napravila. Vi možete i bolje, jer su raspoloživi resursi danas mnogo bolji – poruka je koju Dragana često upućuje studentima, jer veliki deo svog rada posvećuje njima.

Blog druga kuća

Afirmisala se naša sagovornica i kao blogerka.

– Blog je moja internet kuća. Počela sam da blogujem na predlog Dragana Varagića, i to je svakako jedna od mojih mudrijih poslovnih (i ličnih) odluka. Sa lakoćom sam se povezala sa hiljadama ljudi iz celog regiona. Bila sam prva blogerka koja dolazi iz korporacije i bez dlake na jeziku otvarala sam razne teme sa željom da popravim svoju struku, okruženje i naravno svoju Srbiju. Kao rezultat blogovanja, ubrzo su usledili pozivi za događaje i konferencije jer su kolege želele da čuju kako pričam o stvarima o kojima strastveno pišem. Konferencijski nastupi su rezultovali i poslovnim angažmanima i sada mogu reći da je blog bio nukleus moje druge karijere. Zato sam i sada veoma angažovana i posvećena razvoju blogosfere – uverena je Dragana.

Tako je naša blogerka postala članice najeminentnijih evropskih žirija za dodelu priznanja inovativnim internet projektima, potom autorka većeg broja stručnih radova na temu novih medija i onlajn odnosa sa javnošću, govornik na svetskim konferencijama.

– Blogeri su važna niša za razvoj i negovanje kritičkog mišljenja. Jedan bloger je u Hrvatskoj promenio glasački sistem i liste birača, jedan u Srbiji neetično ponašanje ogromne kompanije… Od bloga može da se živi – neposredno od honorara za pisanje postova, ali i posredno – što je bio moj slučaj, gde zahvaljujući blogovanju dobijate posao ili poslove koristeći ga kao sopstveni medij za prikazivanje svojih znanja, veština i iskustva – preporučuje Dragana Đermanović.

Magistrirala je na Fakultetu tehničkih nauka, na odseku za industrijsko inženjerstvo i menadžment, gde priprema i odbranu doktorata. Kreirala je start-ap platform za internet marketing, ipak kao svoj uspeh izdvaja to što je prijateljica, mentorka i menadžerka svom pi-ar timu. Posle svega rečenog morali smo da se zapitamo kako izgleda sat, dan, nedelja jednog od retkih domaćih eksperata kada je onlajn marketing u pitanju.

Kada sam sa porodicom telefon je isključen i sva pažnja je na njima. Kada sam u Srbiji i radim – tada zapravo kreiram najvažnije projekte kojima se bavim. Kada putujem, putujem da bih napravila kontakte, naučila nešto novo o poslu, sebi i svetu. Imam dovoljno vremena za divne porodične momente, vikendicu i vinograd, pravljenje ajvara i domaćih marmelada, ali i dovoljno vremena za rad i putovanje. U poslednjih nekoliko godina bila sam u više od 50 zemalja i stotine gradova, na desetini konferencija od Azije do Amerike, ali i prvi put pravila marmeladu od jagoda i sok od zove. To što volim sve i što iz svega učim, čini me velikim detetom. A deca su kreativna bića otvorena za novine kao ni jedan odrasli – otkriva svoja razmišljanja.

Da ne bi nabrajali šta sve radi, pitali smo Draganu na koje projekte je najponosnija?

– Prošle godine sam akvizirala tri najveće blogerske platforme u regionu: bloger.ba, blogeri.hr i blog.rs. Pod jednim krovom okupila sam 400.000 blogova, odnosno svaki drugi blog u regionu bivše Jugoslavije.

Želim da dam svoj doprinos da blogosfera postane još bolja, veća – vodi nas malo i u svoje planove i budućnost.

S obzirom na to da čita naš dodatak, pitali smo je za neki savet „Magazinu”, povodom 1000. broja, jer u glavi uvek ima isplaniran makar korak ispred drugih.

– Priče i iskustva ljudi koji žive svoje snove, koji su se usudili da prkose sebi i drugima i koji su uspešni, nešto je što bih volela uvek da pročitam. Vi radite sve kako treba, a tradicija hiljaditog broja pre znači da je meni od vas potreban savet o trajanju, nego vama od mene. Bravo! Vaša sam verna čitateljka – kaže. Dakle, u četiri reči sve staje.

Autor: Slavica Berić

Izvor: Politika- Magazin

15. Novembar 2016

Korak po korak do uspeha

„Nije uvek lako, ali zadovoljstvo u pomeranju sopstvenih granica i postignutom uspehu je veliko”.

Na obroncima Kosmaja Milomir Rajšić je 2005. godine, nakon višedecenijskog bavljenja projektovanjem i montažom rashladnih sistema u industriji hrane i uvidom šta se i kako hrana danas proizvodi, odlučio da napravi najsavremeniju butik proizvodnju suvomesnatih proizvoda. Njegovu ideju da se tržištu Srbije ponude vrhunski proizvodi, gde neće biti kompromisa sa kvalitetom i načinom proizvodnje već tri i po godine uspešno vodi njegova ćerka Mina Rakićević.

„Naši proizvodi ne sadrže veštačkei arome, pojačivače ukusa i boja, zamene za meso, alergene, gluten, a proces proizvodnje se od početka do kraja prati i ne ubrzava. Mnogi su bili skeptični i smatrali da takva odluka vodika neuspehu jer naše tržište više obraća pažnju na cenu i kvantitet, nego kvalitet. Možda je išlo sporije ali smo uspeli da pronađemo svoje mesto na tržištu koje je veoma konkurentno”, ističe Mina, direktor Delikosa.

Danas ponosno može da kaže da su pronašli svoju nišu i da uspešno posluju u okvirima mogućnosti njihove male proizvodnje, ne takmičeći se sa velikim sistemima i poznatim brendovima, a njihovi proizvodi se mogu naći u svim većim trgovinskim lancima pod brendom Kosmajska delikatesna radionica. Najveći izazov za Minu bio je da sačuva biznis nakon iznenadne smrti njenog oca.

„Preuzela sam posao u situaciji u kojoj nisam bila spremna da preuzmem tu ulogu. Trebalo je da ga prihvatim i unapređujem uprkos teškoćama i čestom odsustvu podrške na raznim nivoima, ali i da ne odustanem od početne ideje o vrhunskom kvalitetu suvomesnatih proizvoda, iako situacija nije sjajna kada je potrošačka moć u pitanju”, objašnjava Mina.

Vođenje porodične kompanija dosta se razlikuje od njenog dotadašnjeg profesionalnog iskustva, prvenstveno kada se radi o odgovornosti, znanjima i veštinama koje treba da posedujete da biste bili vlasnik i direktor firme.

 „Daleko je lakše biti u ulozi zaposlenog jer se od vas očekuje da dobro i kvalitetno odradite posao, dok neko drugi brine o svemu ostalom. Osoba sam koja je uvek davala svoj masksimum na poslu. Smatrala sam da je moja obaveza da svoj posao radim pošteno, savesno, vredno i lojalno, a da će nagrada u vidu zarade ili bolje pozicije doći kao posledica moga truda. Danas, kada se nalazim na rukovodećem mestu u svojoj firmi i dalje imam isti odnos prema poslu i tražim od svojih saradnika da budu takvi, poštujući njih kao ličnosti, njihove afinitete i njihovo slobodno vreme.”

Dodatni izazov je i biti preduzetnica u Srbiji. Od žene se danas očekuje da bude savršena ili barem dovoljno dobra na svim poljima, navodi Mina, a biti preduzetnica je prema njenom mišljenju još teže, jer ste odgovorni ne samo za svoj život i život vaše porodice, već i za živote vaših zaposlenih i njihovih porodica, što celu stvar čini komplikovanijom.

Na sve ovo naša sagovornica gleda kao na izazov i igru, i pokušava da svakoga dana bude bolja verzija sebe nego juče.

„Nije uvek lako, ali zadovoljstvo u pomeranju sopstvenih granica i postignutom uspehu je veliko.”  

Što se tiče poslovne klime u Srbiji, Mina ističe da je ona teška i da bi vlada trebalo da našim preduzetnicima pruži slične, ako ne iste, uslove kakve imaju strani investitori.

 „Vlada bi trebalo još više da se okrene preduzetništvu i malim i srednjim privrednim društvima, jer ona zapošljavaju najveći broj lica u Srbiji, i stoga podržavam nedavne državne napore koji se tiču razvoja preduzetništva u Srbiji. Bilo bi od velike pomoći da se smanje porezi i doprinosi, kao i parafiskalni nameti, kao i da se uvede red u naplatu portraživanja, jer se nalazimo u začaranom krugu potraživanja I dugovanja.”

Mina takođe ističe i da uslovi finansiranja u zemlji nisu najpovoljniji i da je kao malo pravno lice vrlo teško doći do povoljnih sredstava.

„U krajnjoj instanci, mislim da bi nadležne državne institutije trebalo mnogo više pažnje da posvete standardizaciji i analizi kvaliteta proizvoda, pa čak i da se nađe način da se posebno stimulišu kvalitetni proizvodi proizvedeni u Srbiji.  Uostalom i najuspešnije poljoprivredno – prehramebene zemlje sveta, su koristile i koriste različite načine da stimulišu domaću proizvodnju.”

Formula uspeha ipak postoji, a Mina je vidi u veri u sebe i svoju ideju čak i kada drugi oko vas ne veruju, u fokusu i jasnom cilju ka kome koračate, u hrabrosti  u konstantom radu i zelji da učenjem od boljih od sebe napredujete i proširujete vidike, poštenom odnosu prema sebi, saradnicima, poslovnim partnerima i potrošačima.

,,Do uspeha se stiže polako, korak po korak, a ne prečicama, i za uspeh je potrebno vreme. Ne mogu da kažem da sam skroz uspela, jer ima toliko toga što želim još da uradim i unapredim, ali verujem da sam na dobrom putu”, zaključuje Mina Rakićević.

Žena zmaj
„Nije lako biti žena u Srbiji danas i za mene je svaka žena zmaj bez obzira da li je domaćica ili uspešna poslovna žena. Specijalno priznanje „Cvet uspeha za ženu zmaja” za porodični biznis koje mi je ove godine dodelilo Udruženje poslovnih žena Srbije za mene predstavlja veliku čast i veoma sam ponosna što sam je dobila. Ono predstavlja potvrdu da sav trud, ljubav i posvećenost koju sam uložila da održim i razvjem posao nisu bili uzaludni, da su zapaženi i da se vrednuju.”

Autor: I. M.

Izvor: Biz Life

15. Novembar 2016

Preduzetničkim putem u štiklama

Analize pokazuju da je čak 66 odsto preduzetnica to postalo iz nužde, kao i da je stopa gašenja preduzeća koje su osnovale žene čak 47 odsto. Uprkos neslavnoj statistici, Srbija gaji i prave „žene zmajeve“ koje su svojim kvalitetimai izuzetnim preduzetničkim naporima, uspele da naprave ozbiljna preduzeća.

Cvet uspeha za ženu zmaja, ili „ženski Oskar“ kako ovo priznanje još zovu, ove godine je dodeljen po deseti put. Upravo ova promocija žena u biznisu bio je povod da sa dr Sanjom Popović Pantić, predsednicom Udruženja poslovnih žena Srbije, porazgovaramo o tome ko je danas „žena zmaj“ u Srbiji i gde se nalazi žensko preduzetništvo.

„Sam naziv manifestacije simbolizuje s jedne strane kapacitet i snagu neophodnu za biznis, a s druge i određenu  žensku notu i emociju koju ženski biznis nosi. Zato je tu „cvet uspeha“ koji je senzibilan, a znamo da je u našem narodu „žena zmaj“ ona koja je sposobna za sve. Upravo takvi su i laureati naše nagrade. Osim što su uspešne u svom poslu, uvek su i društveno odgovorne ili nose specifične priče nasleđivanja porodičnog poslovanja, bilo da su želele to ili bile primorane shodno određenim okolnostima“, objašnjava moja sagovornica. 

Upoređujući žene zmajeve od pre deset godina i danas Sanja Popović Pantić kaže da ih je tad bilo manje.

„Čini mi se da su se više ohrabrile da krenu preduzetničkim putem. Jedna od prvih dobitnica našeg priznanja bila je dr Jasmina Knežević, osnivač  Bel Medica, dizajnerka Dragana Ognjenović. One su bile  tada fenomenalne, a i danas to jesu – nema razlike. Iz godine u godinu imamo sve više prijava, pa u želji da ohrabrimo svaki kvalitetan dokaz uspešnog ženskog preduzetništva na slatkim smo mukama pri izboru glavne nagrade, a uveli smo i specijalna priznanja koja se polako šire.“

U kriterijume za izbor namerno nisu eksplicitno stavili finansijske pokazatelje, već se gleda jedna sveopšta slika. Potencijal,ali i cilj priznanja je da motiviše i ohrabri druge žene kojima je lakše da se identifikuju sa dobrim primerima, bez obzira da li su u preduzetništvo ušle iz želje ili ih je na to život naterao.

„Posebno nam je važno da takve priče stižu iz raznih krajeva Srbije, kako bi dalje dale podsticaj svojoj lokalnoj sredini, a i same bile priznate od iste“, navodi Popović Pantić i ističe da muškarcima znatno lakše stiže društveno priznanje.

„Ženama je potrebno sigurno jedno deset godina da se potvrde i da ih prihvate, da biološki ostare, jer kod nas osim što postoji rodna diskriminacija, postoji i to neprihvatanje mladog čoveka kao uspešnog. Kad sve to uzmemo u obzir, ženama je mnogo teže da budu prihvaćene kao uspešni privrednici.“

Tokom ove decenije, Udruženje poslovnih žena Srbije je kroz manifestaciju promovisalo 400 preduzetnica, a njih 97 nagradilo. Iako moja sagovornica kaže da broj prijava za priznanje raste, problem predstavlja što se rodna statistika u preduzetništvu gotovo uopšte ne vodi.

„Poslednje sveobuhvatno istraživanje urađeno je 2012, a zatim 2014. urađen je tzv. follow up. U tom dvogodišnjem razdoblju došlo je do pozitivnih promena, pa je tako udeo preduzetnica u ukupnom broju malih i srednjih preduzeća u Srbiji sa 26 skočio na 31 odsto“, navodi Popović Pantić i apostrofira da je neophodan kontinuitet u istraživanjima koja predstavljaju osnov za sve politike razvoja.

„Moramo imati precizne podatke. Ono što nama praksa govori i što vidimo i kroz Udruženje je da se pojavljuje sve veći broj kvalitetnih ženskih firmi koje nisu tradicionalno u sektoru ličnih usluga, gde je inače i dalje je najveći procenat žena, već upravo u nekim lukrativnim delatnostima. Žene pronalaze način da budu konkurentne u tim sektorima i ne samo na domaćem, već i na inostranom tržištu. Dakle, imamo kvalitativne promene i to pozitivne. Statistika ipak treba da obavi svoj posao, pa da ukrstimo podatke sa kvalitativnim pokazateljima i tada možemo da dobijemo pravu sliku, iz godine u godinu.“

Jedno od rešenja za praćenje kvantitativnih podataka deluje vrlo prosto u formular pri registraciji kompanije ubaciti kućicu za pol, ali još uvek ne postoji kod nas.

Poslovne žene u Srbiji nažalost se i dalje suočavaju sa rodnim stereotipima, prema kojima one u potpunosti moraju da vode brigu o porodici i domaćinstvu.

„Čitala sam o primeru jedne direktorke velike američke kompanije kojoj je majka, kad se kasno vratila sa posla, rekla da ode da kupi mleko za decu iako prodavnice već odavno ne rade, a majka joj je slala poruke tokom dana. Ne verujem da bi se tako obratila svom sinu. Kod nas se to svodi, sad kad je jesen, na pitanje – da li si spremila ajvar? Očekuje se od žene da lično završi neke stvari vezano za porodicu, kuću, bez obzira ima li novca da angažuje pomoć ili ne. Čak je često i osuđuju ako to nije tako. Ovakve rodne stereotipe u urbanim sredinama poput Beograda sve manje viđamo, ali su i te kako prisutni u našoj zemlji.“

Zanimljivo je i da su prema regionalnom istraživanju koje je sprovedeno, upravo preduzetnice iz Srbije najspremnije da svoje znanje podele kroz mentorstvo, i da za to ne očekuju nikakvu nadoknadu.

„Verujem da bi to važilo i za naše preduzetnike. Imamo taj kapacitet i širinu. Kod nas čak postoji mentorstvo u istom sektoru što u nekim sredinama čak nije ni dozvoljeno, jer ne žele sebi da prave konkurenciju, dok kod nas to nije slučaj.“

I dok su preduzetnice spremne da pomažu svojim koleginicama, Udruženje poslovnih žena Srbije razvilo je mrežu udruženja na lokalnim nivoima. U narednom periodu planiraju bližu saradnju sa Ženskom parlamentarnom mrežom, sa kojom dele energičnost i inicijativu da pomere stvari na bolje kada se radi o ženama i poslovanju.

„Na nivou republike već lepo sarađujemo, ali zajedno hoćemo da radimo i na lokalu i da uvedemo inicijative vezane za žensko preduzetništvo u tri opštine u Srbiji. Radićemo dalje i sa devojčicama, na poslovnom umrežavanju, kao i saradnji sa Evropskom preduzetničkom mrežom kako bismo intenzivirali servise podrške preduzetnicama kada je upitanju internacionalizacija njihovog poslovanja“, navodi moja sagovornica.

Kako smo razgovor započele razlikom između žene zmaja od pre deset godina i danas, za kraj pitam je kako vidi ženu zmaja za sledećih deset godina? Prema njenom mišljenju, žena zmaj budućnosti do maksimuma koristi nove tehnologije u svom poslu, a kroz šalu dodaje da bi bilo dobro da se pojavi i neka tehnologija koja će joj omogućiti i da onaj ajvar spremi pritiskom jednog dugmeta.

„Nadam se da će žena zmaj za deset godina imati slobodu, finansijsku sigurnost koja će joj omogućiti pomoć u rešavanju svega što nije njen osnovni posao, a kroz to i sama nekome dodatno obezbedi prihode… Da će postojati jedan eko – sistem u kom će se žena osećati komforno, u kom će biti priznata i cenjena“, zaključuje Sanja Popović Pantić.

Dan devojčica
Udruženje poslovnih  žena Srbije posebno je ponosno na projekat Dan devojčica – globalnu inicijativu koju implementiraju u Srbiji. U svetu se inicijalno sprovodi kao Dan devojčica u informaciono komunikacionim tenologijama. I kod nas je počelo tako u nameri da se promovišu ova zanimanja, ali su vremenom opseg proširili u cilju promovisanja preduzetništva kao karijernog izbora. Tako je kroz poslednjih par godina oko 5.000 devojčica sedmog i osmog razreda osnovne škole imalo priliku da upozna na koji način funkcionišu pojedine firme koje vode žene. 
„Ove godine uspeli smo da spojimo i Cvet uspeha i Dan devojčica i napravili jedan intergeneracijski most koji je izuzetno važan za preduzetništvo“, ističe Sanja Popović Pantić.

Auto: Ivana Lakić

Foto: A. Matijašević

Izvor: BIZLife

14. Novembar 2016

Podrška ženskom preduzetništvu

Razvrstavanje podataka o polu na nivou lokalnih malih i mikro preduzeća, osnivanje Fonda za podršku ženskom preduzetništvu i samozapošljavanje žena, tema današnje edukacije.

U organizaciji Udruženja poslovnih žena Srbije i Ženske parlamentarne mreže, u Kraljevu je danas održana edukacija čije su teme bile pokretanje rodne statistike prilikom prikupljanja podataka o lokalnim malim i mikro preduzećima, osnivanje Fonda za podršku ženskom preduzetništvu i samozapošljavanje žena, kao i učešće preduzetnica u lancima dobavljača.

Projekat „Uvođenje rodno senzitivnog upravljanja privrednom na lokalnom nivou“ realizuje se uz pomoć kanadske ambasade, a Kraljevo je prvi od tri grada u Srbiji u kojem se ovakve radionice realizuju, a čiji je krajnji cilj stvaranje novi radnih mesta za žene u gradu na Ibru, Vranju i Zrenjaninu.

Brajan Ebel, savetnik ambasadora Kanade u Srbiji istakao je da je projekat koji ambasada Kanade podržava od velike važnosti za unapređenje položaja žena u Srbiji.

– Ponosni smo što u njegovoj realizaciji sarađujemo sa Udruženjem poslovnih žena Srbije i Ženskom parlamentarnom mrežom, zahvalni zbog visokog nivoa njihovog profesionalizma i ubeđeni da će projekat biti jako uspešan – naveo je Ebel.

Edukacija je namenjena odbornicama i odbornicima u lokalnim skupštinama zainteresovanim za aktivnosti Ženske parlamentarne mreže, a opštine i gradovi učesnici projekta odabrani su po kriterijumu napretka u realizaciji različitih rodno senzitivnih inicijativa, nivou razvijenosti ženskog preduzetništva, kao i kapacitetima lokalnih samopurava da sprovedu najmanje jednu od ukupno tri definisane mere podrške.

Pozdravljajući učesnike skupa, Marija Obradović, predsednica Ženske parlamentarne mreže istakla je koliko je važno da lokalni budžeti budu rodno senzitivni, navodeći da je sada najvažnije da u republičkom budžetu za narednu godinu budu usvojeni indikatori koji će pokazati koliko novca iz budžeta na svim nivoima odlazi muškarcima, a koliko ženama.

– Neophodno je da poslanice iz republičkog parlamenta i odbornice iz lokalnih skupština budu mnogo glasnije nego do sada i da traže da više novca iz budžeta bude opredeljeno za žene preduzetnice, žene u nauci, žene koje se bave poljoprivredom – rekla je Obradović, pojašnjavajući da to ne znači izdvajanje više novca nego do sada, već pravilniju raspodelu postojećih sredstava.

Lidija Pavlović, predsednica Rodnog saveta za ravnopravnost ocenila je da je današnja edukacija izuzetno važna za žensku odborničku mrežu, koja je u Kraljevu, osnovana pre nešto više od mesec dana, kako bi se odbornice upoznale sa značajem rodnog budžetiranja i svojom ulogom u lokalnim parlamentima.

– Naredne godine radićemo na projektu koji će biti vezan za ekonomsko osnaživanje žena, organizovaćemo edukacije za  žene preduzetnice i žene sa sela, umrežiti ih, saznati njihove probleme i naše mogućnosti da se za rešavanje tih problema izborimo na lokalnom nivou – najavila je Pavlović.

Očekivani rezultati ovog projekta su uvođenje rodne inicijative za podršku ženskom preduzetništvu na nivou lokalnih samouprava.

Izvor: Portal KRUG 

11. Novembar 2016

Tajna je u hrabrom srcu

U preduzetništvo, Slobodanka Stević Coka upustila se mesec dana pre nego što su na Srbiju počele da padaju NATO bombe, a prve uspehe u poslu zabeležila je po okončanju agresije. Nije dopustila da je na putu ka uspehu ometu ni bombe ni otvorene i skrivene prepreke, a bilo ih je dosta. Danas je, kao dobitnica priznanja Udruženja poslovnih žena Srbije, za rad motivisana kao i na početku karijere.

Lozničanka Slobodanka Stević Coka, vlasnica i direktorka Turističke agencije „Kondor tis”, primila je krajem oktobra nagradu „Cvet uspeha za ženu zmaja”, specijalno priznanje za porodično preduzetništvo, koju dodeljuje Udruženje poslovnih žena Srbije. Trenutak kada joj je na svečanosti u Operi i teatru „Madlenijanum” u Beogradu nagrada uručena bio je ispunjen srećom, ponosom i, pre svega, zadovoljstvom što je neko posle njenih 17 godina u preduzetništvu uočio sav trud koji je uložila i odao joj priznanje.

Kondorov let 

– Obično u trenutku kada nam se dešava nešto lepo toga nismo svesni i tek kasnije shvatimo koliko smo bili srećni, ali ovoga puta bilo je drugačije i na svečanosti u „Madlenijanumu” bila sam ispunjena zadovoljstvom zbog priznanja. Nikada o nagradama nisam razmišljala, kada pokrenete posao ne razmišljate o pohvalama, već o tome kako opstati I biti vidljiv na tržištu, tako da mi je ovo priznanje zaista velika satisfakcija za sav dosadašnji rad, ali i ogroman motiv da nastavim dalje sa novom energijom – kaže Stevićeva.

U avanturu privatnog preduzetništva upustila se u najtežoj godini savremene srpske istorije, napustila je siguran posao u turističkom preduzeću, u kojem je imala izgraćenu poziciju i ugled kod klijenata, i osnovala agenciju „Kondor tis”. Mesec dana kasnije nebo Srbije pomračili su NATO avioni, a horizont su osvetljavale eksplozije bačenih bombi, činilo se da je i budućnost agencije zapečaćena.
– Otvorila sam agenciju, pripremila programe i čekajući prve klijente dočekala bombardovanje. Imala sam ponude da se vratim u bivšu firmu i da odem u neke druge, ali nisam to želela. Iz prethodnog preduzeća otišla sam kada sam shvatila da više ni klijenti koji su mi verovali ni ja nemamo sigurnost, a htela sam da budem odgovorna za ono što radim.

Turizam jeste posao koji u svom lancu ima više karika i nekada možete biti krivi i za ono što nema veze sa vama, ali želela sam da nastavim svoj put, iako sam znala da će biti trnovit.
Kada odlučite da se bavite privatnim poslom morate imati viziju kako želite da ga postavite da bude održiv, a to je jako naporno – priseća se prvih preduzetničkih dana Slobodanka dodajući da je čak i ta godina bila uspešna, prodato je dosta aranžmana jer Srbe ništa ne sprečava da idu kud hoće i kad hoće navika se ne odriču.

Te godine dobro su se prodavali aranžmani u Crnoj Gori, a kasnije je agencija počela da širi ponudu i na druga odredišta. Od iznajmljenog prostora, jednog radnika i faksa vremenom se napredovalo pa je otvorena i agencija u Beogradu, a početkom prošle godine, u vlasništvu „Kondor tis- a”, počeo je da radi i Hotel „Heba” na Divčibarama. Poslovanje nikada nije lako i ne dozvoljava opuštanje pa je neophodno mnogo snage i odlučnosti da bi se opstalo i upravo je taj stalni stres mana posla.

„Kondor tis” je na tržištu postao prepoznatljiv po tome što je i pre otvaranja agencije u Beogradu razvio subagenturu i bio jedan od retkih koji je zakupljivao smeštajne kapacitete i prodavao ih u celoj zemlji. Zahvaljujući tome i hotel je bio pun gostiju odmah po otvaranju.

Godine rada donele su sa sobom i iskustvo pa Slobodanka sada probleme rešava mnogo lakše, a posebno ističe značaj podrške koju u poslu ima od svog sina Saše i ostalih dobrih saradnika.
– Bilo je dosta prepreka pa i onih „nevidljivih” kojih u prvom trenutku niste svesni, ali sada sam navikla da se nosim sa njima, a imam i saradnike na koje mogu da računam. Ako bih stalno bila zatrpana sitnicama, ne bih mogla vreme da posvetim onim stvarima koje ga zaista zahtevaju i zato je veoma bitno imati dobre saradnike na koje se može osloniti.

Ne sme se stajati u mestu

-Dugo nisam imala vremena za sebe, ali ga sada pronalazim. Biti uspešan poslovan čovek teško je ne samo u Srbiji, a biti uspešna poslovna žena još je teže zbog svih obaveza koje imamo mimo posla. Dok su mi kćerka i sin bili mali, bilo mi je mnogo teže upravo zbog obaveza koje sam, pored poslovnih, imala i oko njih – objašnjava Stevićeva.

Za žene u poslu veoma su bitna udruženja koja ih okupljaju, a Stevićevaje član lozničke “Kreativne vizije”, čiji je kandidat za nagradu i bila, i kaže da je to od velikog značaja za svaku preduzetnicu jer se u međusobnoj razmeni iskustava može mnogo naučiti. Sedamnaest godina u poslu, uspeh koji se može meriti i ostvarenjem novih poduhvata poput podizanja hotela, navode mnoge da Slobodanku upitaju u čemu je njena tajna.

– Ne znam da li bih preporučila ljudima da se okušaju u privatnom preduzetništvu, to zavisi od samog čoveka, nekima bih, drugima ne bih. Treba imati mnogo energije, sportsko, hrabro srce, spremnost da se rizikuje i da se radi 24 sata dnevno, ali i da se gaje emocije prema onome što se želi postići. Neophodno je uvek znati koje su pare vaše, a koje nisu. Mora se imati vizija i stalno se kretati ka njenom ostvarenju. Potrebno je i neprekidno obrazovanje, i samog preduzetnika i njegovih saradnika. Ne sme se stajati u mestu, trendovi se menjaju i u ovom poslu najviše se firmi gasi zato što ih ne prate, a uvek se mora ići korak ispred da bi se na vreme reagovalo, u tome je tajna – otkriva Slobodanka.

-Ne stajati u mestu znači i razmišljati o budućnosti.

Stevićeva kaže da je ambiciozna i da pred sobom ima još mnogo planova koje želi da ostvari.

– Nagrada Udruženja poslovnih žena Srbi je krupna je stvar jer se ne dodeljuje tek tako, već se pažljivo prati i procenjuje rad kandidatkinja.To mi je dalo ne samo satisfakciju, već i dodatnu motivaciju. Kada shvatite da je neko uočio vaš rad, da ga je podržao i nagradio, osećate se bolje i odgovornije da date još veći doprinos, tako da mi je to podstaklo ambiciju i sada sam, posle ovog priznanja, motivisana kao na početku, pre 17 godina – kaže loznička “žena zmaj”.

Autor: N. Trifunović

Izvor: Lozničke novosti